Више

    Бранко Ћопић: Тужан крај једне сатиричне приче

    Бранко Ћопић рођен је 1. јануара пре тачно 105 година. Иза себе је оставио више од 50 приповедака, кратких прича, романа и песама и један је од најчитанијих и најплоднијих писаца ових простора.

    Иако су његова дела одисала сатиром нашао се на црној листи КП Југославије, са чиме се борио све до своје несрећне смрти. Рођен је у месту Хашани у Босанској Крајини, где је завршио и основну школу. Учитељску школу похађао је у Бања Луци, Делницама и Сарајеву, да би напослетку дипломирао на Филозофском факултету у Београду на одељку за педагогију.

    Бранко Ћопић рођен је 1. јануара пре тачно 105 година. Иза себе је оставио више од 50 приповедака, кратких прича, романа и песама и један је од најчитанијих и најплоднијих писаца ових простора. Иако су његова дела одисала сатиром нашао се на црној листи КП Југославије, са чиме се борио све до своје несрећне смрти.

    Рођен је у месту Хашани у Босанској Крајини, где је завршио и основну школу. Учитељску школу похађао је у Бања Луци, Делницама и Сарајеву, да би напослетку дипломирао на Филозофском факултету у Београду на одељку за педагогију.

    У тренутку његовог рођења његов отац је био на фронту на Карпатима у аустроугарској војсци, док се његов стриц борио као српски добровољац против Аустроугарске.

    Отац му умире када је Бранку Ћопићу било само четири године, а он одраста са мајком, сестром, стрицем и дедом за кога је био посебно везан и често наводио као своју највећу инспирацију.

    Прво дело је објавио је већ са 14 година у омладинском часопису „Венац“, а као књижевник бива примећен већ у раним студентским данима и 1939. године осваја награду „Милан Ракић“.

    Током Другог светског рата био је ратни дописник и припадник устаника народноослободилачке борбе. Иако пре свега сатиричар, Други светски рат оставља траг у његовом стваралаштву, те се тих година у његовим реченицама може прочитати страх и жал који је осећао услед тешке ситуације која је посебно задесила његов родни крај.

    Једно од његових најлепших дела, „Башта сљезове боје“, посветио је свом пријатељу Зији Диздаревићу, убијеном у логору Јасеновац.

    У послератном периоду био је уредник више дечјих часописа и данас се сматра једним од највећих дечјих писаца.

    Био је и остао један од најтиражнијих и најчитанијих писаца ових простора са великим бројем објављених радова. Нека од најпознатијих дела које је иза себе оставио су, осим „Баште сљезове боје“, „Пролом“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, „Орлови рано лете“, а најмлађи се и данас упознају са овим писцем читајући „Јежеву кућицу“.

    Завршио факултет и после рата постао и професионални писац, често је себе називао сељаком и остао скроман током целог свог живота.

    Међутим, сатира којом се борио против онога што је сматрао претњама његовом друштву засметала је највишим партијским званичницима и самом Титу.

    Сатирично дело „Јеретичка прича“ објавељено 1950. године преокренуће живот овог писца, а последица ове политичке борбе против сатире биће издаје и прогони који ће писца оставити немоћним.

    Причу која описује луксузно летовање двојице држаних званичника Броз Тито протумачио је као директну прозивку партије, што је пишчева дела одмах означило као противнике просперита тадашње Југославије.

    Уследиле су прозивке чланова партије, а сам Тито је изјавио да он неће бити ухапшен, иако је то дело сматрао атаком на партију.

    Једна од анегдота која показује карактер сатиричара који је на све одговарао хумором је да је након овог говора Тита његову изјаву да он неће бити хапшен исекао из новина и залепио на улазна врата свог стана у Београду не би ли спречио било кога ко би га можда посетио са другачијим замислима.

    Oно што ће писцу најтеже пасти биле су издаје од многобројних пријатеља, и подршка оваквом партијском наративу од стране многих писаца, његових савременика.

    Његова дела избацивана су из дечјих лектира широм земље, па и у његовој родној Крајини.

    „Црни коњаници“ „о којима пише у „Башти сљезове боје“ слутећи тегобе које ће Други светски рат оставити, пратиће га и у послератном периоду, све до његове несрећне смрти, а тужан крај Ћопићеве сатире заокружен је када ја у рату у Босни и Херцеговини срушен његов споменик у Босанској Крупи, а његова кућа у Хашанима спаљена.

    Бранко Чопић извршио је самоубиство када је 26. марта 1984. године скочио са Савског моста, а у поруци коју је оставио својој супрузи написао је: „Збогом лијепи и страшни животе!“.

    У писму једном пријатељу Бранко Ћопић написао је: „Није ме мајка Личанка родила да пузим и превијам се и више волим да ме чак и анархистом назову, и дрским и безобразним човјеком, него ли књижевником без кичме, без достојанства и савјести“.

    Бранко Ћопић рођен је 1. јануара пре тачно 105 година. Иза себе је оставио више од 50 приповедака, кратких прича, романа и песама и један је од најчитанијих и најплоднијих писаца ових простора.

    Иако су његова дела одисала сатиром нашао се на црној листи КП Југославије, са чиме се борио све до своје несрећне смрти.

    Рођен је у месту Хашани у Босанској Крајини, где је завршио и основну школу. Учитељску школу похађао је у Бања Луци, Делницама и Сарајеву, да би напослетку дипломирао на Филозофском факултету у Београду на одељку за педагогију.

    У тренутку његовог рођења његов отац је био на фронту на Карпатима у аустроугарској војсци, док се његов стриц борио као српски добровољац против Аустроугарске.

    Отац му умире када је Бранку Ћопићу било само четири године, а он одраста са мајком, сестром, стрицем и дедом за кога је био посебно везан и често наводио као своју највећу инспирацију.

    Прво дело је објавио је већ са 14 година у омладинском часопису „Венац“, а као књижевник бива примећен већ у раним студентским данима и 1939. године осваја награду „Милан Ракић“.

    Током Другог светског рата био је ратни дописник и припадник устаника народноослободилачке борбе.

    Иако пре свега сатиричар, Други светски рат оставља траг у његовом стваралаштву, те се тих година у његовим реченицама може прочитати страх и жал који је осећао услед тешке ситуације која је посебно задесила његов родни крај.

    Једно од његових најлепших дела, „Башта сљезове боје“, посветио је свом пријатељу Зији Диздаревићу, убијеном у логору Јасеновац.

    У послератном периоду био је уредник више дечјих часописа и данас се сматра једним од највећих дечјих писаца.

    Био је и остао један од најтиражнијих и најчитанијих писаца ових простора са великим бројем објављених радова.

    Нека од најпознатијих дела које је иза себе оставио су, осим „Баште сљезове боје“, „Пролом“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, „Орлови рано лете“, а најмлађи се и данас упознају са овим писцем читајући „Јежеву кућицу“.

    У радовима намењеним одраслима превасходно се бавио животом сељака, сиромашних, људи са маргине, а инспирација за сеоске догодовштине му је понајвише био његов родни крај.

    Иако је завршио факултет и после рата постао и професионални писац, често је себе називао сељаком и остао скроман током целог свог живота.

    Међутим, сатира којом се борио против онога што је сматрао претњама његовом друштву засметала је највишим партијским званичницима и самом Титу.

    Сатирично дело „Јеретичка прича“ објавељено 1950. године преокренуће живот овог писца, а последица ове политичке борбе против сатире биће издаје и прогони који ће писца оставити немоћним.

    Причу која описује луксузно летовање двојице држаних званичника Броз Тито протумачио је као директну прозивку партије, што је пишчева дела одмах означило као противнике просперита тадашње Југославије.

    Уследиле су прозивке чланова партије, а сам Тито је изјавио да он неће бити ухапшен, иако је то дело сматрао атаком на партију.

    Једна од анегдота која показује карактер сатиричара који је на све одговарао хумором је да је након овог говора Тита његову изјаву да он неће бити хапшен исекао из новина и залепио на улазна врата свог стана у Београду не би ли спречио било кога ко би га можда посетио са другачијим замислима.

    Ипак, оно што ће писцу најтеже пасти биле су издаје од многобројних пријатеља, и подршка оваквом партијском наративу од стране многих писаца, његових савременика.

    Његова дела избацивана су из дечјих лектира широм земље, па и у његовој родној Крајини.

    „Црни коњаници“ „о којима пише у „Башти сљезове боје“ слутећи тегобе које ће Други светски рат оставити, пратиће га и у послератном периоду, све до његове несрећне смрти, а тужан крај Ћопићеве сатире заокружен је када ја у рату у Босни и Херцеговини срушен његов споменик у Босанској Крупи, а његова кућа у Хашанима спаљена.

    Бранко Чопић извршио је самоубиство када је 26. марта 1984. године скочио са Савског моста, а у поруци коју је оставио својој супрузи написао је: „Збогом лијепи и страшни животе!“.

    У писму једном пријатељу Бранко Ћопић написао је: „Није ме мајка Личанка родила да пузим и превијам се и више волим да ме чак и анархистом назову, и дрским и безобразним човјеком, него ли књижевником без кичме, без достојанства и савјести“.

    Његова дела доживела су током година помиловање, те писца деца данас читају и у Босни и Херцеговини и у Србији, а његова родна кућа обновљена је у оквиру изградње Спомен подручја „Башта сљезове боје“.

    Споменик који је овај писац оставио деци и одраслима пишући своја дела не може се срушити и данас се осим у лектири, његова дела играју у дечјим позориштима широм читаве бивше Југославије.

    Био је члан Академије наука у Србији и у БиХ. Свој стан у Београду након смрти поклонио је САНУ.

    ИЗВОРЗмај
    spot_img
    Часопис ”Змај”
    Часопис ”Змај”https://casopiszmaj.com
    Дечји књижевни часопис Змај се обраћа се младим читаоцима у Србији. Намера часописа је да књижевно образује децу укључујући српско културно наслеђе.

    ПОСТАВИ КОМЕНТАР

    Молимо унесите свој коментар!
    Молимо унесите своје име

    ПРОЧИТАЈ И ...

    spot_img