Некад давно је живела једна мала, симпатична девојчица, коју би сви волели чим би је видели. Највише ју је волела њена бака, која није знала да јој удовољи и зато јој је често давала поклоне. Једном јој је поклонила малу капу направљену од црвеног баршуна. Пошто јој се капа толико свидела и носила ју је цело време, сви су је звали „Црвенкапа“.
Једног дана, мајка јој је рекла: „Хајде, Црвенкапо. Ево ти торта и флаша вина. Однеси их својој баки. Болесна је и слаба, а то ће да јој помогне да се осећа боље. Пожури пре него што се охлади и пренеси јој поздраве. Буди добра, понашај се учитиво и не скрећи са стазе или ћеш да паднеш и разбијеш флашу, а онда болесној баки неће остати ништа. Кад уђеш у њену собу, не заборави да јој пожелиш „добро јутро“ и немој да завирујеш у сваки кут собе пре него шта лепо поздравиш.“
„Ја ћу да се побринем за све“, рекла је мала Црвенкапа својој мајци помажући јој да се брине за своју болесну баку.
Бака је живела у шуми, две и по миље од села, а тек након што је Црвенкапа ушла у шуму, срела је вука. Мала Црвенкапа није знала да је вук зао, па га се уопште није бојала.
„Добар дан, Црвенкапо“, рекао је вук.
„Хвала ти, веома си љубазан, добар дан и теби.“
„Куда идеш тако рано, Црвенкапо?“
„Код баке.“
„Шта имаш у својој корпи?“
„Торту и вино. Мајка ју је јуче испекла за болесну баку да би брже оздравила.“
„Где живи твоја бака, Црвенкапо?“
„Добре две и по миље дубље у шуми. Њена кућа стоји испод три велика храста, а плодови су расути широм по земљи. Сигурно то знаш!“ – одговори му Црвенкапа.
Вук је у себи помислио да је Црвенкапа веома нежно младо биће и да ће сигурно да буде бољег укуса од старице. „Морам да делујем лукаво да би ухватио обе.“ Кратко је време шетао шумом крај Црвенкапе, а затим рекао: „Погледај мала Црвенкапо како је цвеће овде прелепо. Зашто не разгледаш мало око себе? Чини ми се да одавде не чујеш како птице прелепо певају. Ходаш озбиљно као да идеш у школу, док је све остало у шуми лепше.“
Мала Црвенкапа је подигла поглед и кад је видела сунчеве зраке да плешу кроз стабла ту и тамо, где прелепо цвеће расте свуда, помислила је да би могла да понесе баки букет свежег цвећа. „Сигурно ће је развеселити. Још је рано, нећу закаснити“. Потрчала је са стазе у шуму да потражи и сакупи цвеће. И кад год би одабрала један, помислила је да је видела још лепши цвет, па је тако трчала дубље и дубље у шуму.
У међувремену, вук је потрчао право до бакине куцће и покуцао на врата.
„Ко је?“, питала је бака.
„Црвенкапа“, одговори вук. „Доносим ти торту и вино. Отвори ми врата.“
„Молим те уђи сама“, довикнула је бака, „преслаба сам и не могу устати.“
Вук је стиснуо браву, врата су се отворила и без речи је отишао равно у бакину собу и појео је. Затим је обукао њену спаваћицу и ноћну капу, легао у њен кревет и навукао завесе.
За то време, Црвенкапа је трчала кроз шуму сакупљајући цвеће, а кад је сакупила толико да више није могла да држи у руци, сетила се своје баке и кренула према њој.
Била је изненађена када је видела да су врата њене куће отворена, а кад је ушла у собу, имала је тако чудан осецћај да је себи рекла: „Колико се непријатно осећам данас, а понекад толико волим да будем са баком“. „Добро јутро“, али није добила одговор. Па је отишла до кревета и повукла завесе. Тамо је лежала бака са чаршавом навученим преко лица и изгледала је веома чудно.
„Бако“, рекла је, „зашто имаш тако велике уши?“
„Да те боље чујем, дете моје“, био је одговор.
„Али, бако, зашто имаш тако велике очи?“, питала је Црвенкапа.
„Да те боље видим, драга моја.“
„Али, бако, зашто имаш тако велике руке?“
„Да те боље загрлим”
„Али, бако, зашто имаш тако велика уста.“
„Да те боље поједем!“
А вук је, кад је то рекао, скочио је из кревета и прогутао Црвенкапу.
Кад се најео, поново је отишао лећи у кревет, заспао и почео гласно хркати. Ловац је управо пролазио поред куће мислећи да бака иначе не хрче тако јако. „Морам да видим да ли јој треба нешто“, помисли он.
Ушао је у собу и кад је стигао до кревета, угледа вука како лежи у њему. „Налазим те овде, стари грешниче“, рекао је. „Дуго те тражим.“ Тада, баш кад се спремао да га устрели, пало му је на памет да је вук можда прогутао баку и да би и даље могла да се спасе. Ловац је одлучио да не пуца у вука из своје пушке, али је зато узео маказе и почео да сече стомак успаваног вука.
Када је маказама направио два реза, угледао је малу црвену капу како стрши. Затим је направио још две посекотине, а девојчица је искочила ван, плачући: „О, како сам се уплашила. Тако је мрачно у вуку.“ Након тога, стара бака је такође изашла жива из вука, али је једва могла да дише. Црвенкапа је, међутим, брзо пронашла камење којим су напунили вучији
стомак. Кад се пробудио, желео је побећи, али камење је било толико тешко да се одједном срушио и пао мртав.
Тако су сви троје били веома срећни. Ловац је скинуо кожу с вука и одне куцћи. Бака је појела колач и попила вино које јој је донела Црвенкапа и брзо оздравила, а Црвенкапа је помислила: „Док сам жива, кад ми мајка то забрани, никад нећу сићи са стазе и трчати у шуму.“
КРАЈ
Порука, баш теби!
Никада не ступај у контакт са незнанцима.
