Најсимпатичнији становник шума и паркова, највероватније је веверица. Заједно са раскошним репом, дугачка је око 45 цм а тешка 300 до 400 грама.
Поред брзине и љупкости, краси је сналажљивост, систематичност и лукавост. Она сакупља, крије и чува своју храну учећи нас колико је битно осигурати себе на време. Веверица економично и рационално приступа храни, чувајући само оно што јој је потребно за преживљавање. Ееколошки речено: добро распоређује своје ресурсе.
Да ли нам је заиста потребно све оно што толико јако желимо да задржимо? Од љупке, шумаске скакачице треба научити планирати своје активности и ништа не препуштати случају. За успешност тога неопходне су особине које разиграна веверица има: добра организација, одлично памћење, способност брзог решавања проблема, опрезност, издизање из тренутног животног положаја и лако прихватање промена.
Веверица има крзно црвенкасто смеђе боје, а беле по стомаку. Некима је лети крзно тамно попут угља. Зими постаје сиво. На усправним ушима имају праменчић длака. Снажни предњи зуби, секутићи, непрекидно јој расту, а да би их истрошила, по цео дан глође и грицка нешто. На шапама има пет прстију, размештених као прсти на људској шаци и може лако да хвата предмете.
Свој дом веверица гради најчешће на стаблима храста, бора, јеле и др. Храни се семенкама, плодовима стабала у околини дома, али и гусеницама, младим птицама и јајима.
Понекад наноси штету глођући кору дрвета. Омиљени су јој лешник, жир и орах. Док једе, обично седи на задњим шапицама, са репом савијеним дуж леђа. Залогаје приноси устима предњим шапама, зубићима прегризе кору и онда прстима вади садржај.
Женка током лета окоти од троје до седморо младих, који су слепи и без длаке. У топлини гнезда и под великом пажњом мајке, почињу се развијати, добијати крзно. Кад наврше месец дана престају да сисају мајчино млеко и почињу да се хране воћем и семеном као одрасле. Брзо науче да се пењу по стаблима и да одржавају равнотежу репом.После неколико месеци савладају све вештине, напуштају мајку и почињу самосталан живот.
Ова шумска животињица се не помиње често у митовима и легендама. Најпознатија је рататоск веверица која је у Нордијској митологији била задужена за ширење трачева између орла и змаја. На другом крају света, у Јапану, повезују је са вином и плодношћу, док је у Америци на позната као гласник који људима доноси упозорења. Хришћанство је, насупрот свему реченом, види као симбол похлепе и грабежљивости.
На светски дан веверица, важно је знати шта им је све неопходно да наставе бити део наших живота, нашег здравог окружења, неометеног ланца исхране и лепоте коју нам пружају.
