Косовско- Mетохиска песникиња Даринка Јеврић важила је за стуб o поезије на Ким. У целокупној каријери, бавила се многим професијама, али како је често истицала, за њу је новинарство нешто чему се највише предала. Објавила је преко 200 разговора са уметницима, глумцима књижевницима, важила је за изузетно занимљиву особу, тако су је често описивали пријатељи.
Шта очекивати од ваших нових дела, будући да сте један период паузирали са објављивањем књижевних дела:
- Ако дозволите реч две, о том ћутању. Реч је о посвемашној блокади, коју имам утисак већина људи од пера из моје бранше на Косову преживљавају у деценијама које су за нама. Све је то индивидуално. Напросто сам била блокиран човек, а зато није ни било мојих књига. Ја се свим својим делима много веселим, а они који прате периодику, ишчитавати моја дела. Хвостанска земља је обухватила песме на темат Хвосне, некада се Метохија звала Хвосна. То је моја духовна поезија, од ондањих дана, нека наша и нашки живела патња, са свим околностима, које ово време прати. Сва та времена и згоде, онако се таложило у перу у души. Други рукопис је Нова и стара љубавне лирика.
Дарнкина поезија је ангажована, каква би била рекапитулација те ангажованости?
- Употребили сте термин који је неомиљен. Под њим подразумевам племениту нит, која на неки начин, у овим временима смутним и тегобним буде на трагу сопственог бића и бића који га одређује и пондебља. Говорим у вертикали, ако ми је дано, да будем малени следбеник мали следбеник народа који под овим небом преживљава историјске тренутке, надам се и освешћавајуће коначне, ето перо је ту да бележи. Не бих да буде у проскрибованом значењу ангажовано, већ да се ово мало душе удене у ово мало пера данашњем, ето које поимам у овом часу прекретничким.
После оволико година писања поезије, јесте ли некад повлачили црту у скорије време. Шта би то могло да се наведе под основним карактеристикама вашег поетског поступка у стилу, језику?
- Наслањам се на оне традиције, књижевности и поднебља КиМ које ме одређује, а притом не заборављам и ја не мерим на онај период предратни и на оно касније време. Мада у овим временима имам срећу да живим и притом се наслањајући на тај језик уочили су архаичност и тон архаизма. У овом добу проговарам кроз реч старињске, да их опервазим том позлатом значења и мудрости. Уколико у томе успевам, велим и веселим се тим књигама.
Даринка, бавите се новинарским радом, мислите ли искрено да у литерарној скали вредновања што се напише о Косову има висок ниво?
- У неком ирационалном пешчанику времена нама се Косово приказује као опредељење. У одсудним временима била је то опомена, као нада као препознавање истине у касније време, наилазимо на строфе књиге окренуте митском и овренском Косову. Ја то видим као непатворени песнички нерв. Има мећутим као што увек бива сјајних стихова, песма, наравно и оног што прати покољења песничка и сва времена. Ми и по тој пјени препознајемо који надвисе Десанку Максимовић, Љубомира Симовића, Десанку Максимовић. Имам поштовања за свако перо, латило се те теме.
Делови интервјуа 1990 година
