Нема више времена
Аутор: Бранко В. Радичевић
„Борба“, петак, 12.фебруар.1993
Десанка Максимовић је чудо. Њен живот је огромно степениште којим се непрекидно пела. Она није силазила. Није ни застајала на одмориштима. Она је расла. Све мудрија и лепша. Пријатељи смо. И ја сам се досећао да је Змај Јова Јовановић још могао бити чика Јова Змај. Десанка Максимовић којој се увек требало помало удварати није пристајала та рођачења. С правом. Јер је дама. И ја сам јој се помало удварао. Као великом писцу. Као великој жени.
Године су груби, спољашњи окови. Она је била бескрајно духовита, кокетна и млађана. У својој деведесетој. Али њен живот у ствари, теч почиње. Живот писца. Пред нама ће се поново појавити и њена прозна дела. Необична. Са скандинавском интонацијом.
Прелако заборављена. Пред нама ће се поново успињати наша песничка лепотица. Уверен сам, да смо исписници, јурио бих за њом као Гумиљов за Ахматовом. Црну Гору је привидела као непрегледну камену буну. Зар и њено дело није прелепа побуна. Људска. Најљубавнија. Потресна. „Од зеленог витеза“. „Мириса земље“, „Тражим помиловање“ до чудесне збирке „Немам више времена“. Невероватно. Није више имала времена.
Јер све што је својих прозних дана написала, било је препаметно, надахнуто и мудро. Једном приликом покушао сам да је збуним. У њеној песми која је посвећена стрељаној деци у Крагујевцу. У том незаборавртом ужасу помиње се чета ђака. Па, добро, кажем, чета ђака је чета. Чета је чета. Чета је војна формација. У једном дану умрла је чета ђака. Погинула је чета ђака. Четовање није ђаковање.
Четовање је војевање. Четовање је четовање. Жамислила се. Није о томе размишљала. Али сад, одмах, истог часа, морала би да се досети. Јер – не чете се само чете. Не, то не може бити само војничка одредница. Четити се исто је што и тићити се. Чета је исто што и бокор. Као букет. Као ћумица. Као чешљарчић. Младарчић.
Омладавио воћњачић. Нема ту, каже, команде, на парове разбројс! То је судбина тла. Тако се препознајемо. У несрећи. И разликујемо од другог срећнијег света. Умели смо да се радујемо ретким сусретима. Ма, молим вас госпођо, ми смо се Већ негде срели – кажем. – Јесте ли ви можда она чувена, она најчувенија Десанка Максимовић. Насмеје се. Пристаје на шалу. Али, молим вас господине! И ви сте мени познати. Да нисте … Па, да, сад сам се сетила – пружа руке.
И тако, с времена на време. Од састанка до састанка. Један збиљски писац. Један забринут човек. Један дух који је непрестано растао. И као што се тело смањивало, као што је шешир постајао све већи на њеној глави. Тако јој се памет бистрила. Тако је расла и порасла до својих прота, до Ненадовића. Од Бранковине, па поново до Бранковине.
Она није само српски песник. -Она је велики словенски песник. Светски писац. Једино у њеној прози и поезији има довољно кисеоника. Теку незагађене реке. Простори су чисти и прелепи. Здрави. Могао би се човек надисати чистог ваздуха. Оздравити. И, прогледати.
РЕАКЦИЈЕ ПОВОДОМ СМРТИ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ
Најмилија кћер српског језика
Десанка Максимовић је најмилија кћер српског језика и најомиљенији песник народа који толико воли песнике.
„Две године старија од овог злочиначког века до последњег даха је певала и певајући постала вредност какве су Студеница и Грачаница, да поменом само две задужбине које носе женска имена“.
ЉУБОМИР СИМОВИЋ
Отишла да тражи помиловање
Гледајући шта се све данас догађа с нама, и слутећи шта нам се још спрема, не знам да ли да завидим Десанки Максимовић што је одавде отишла. Преживела је два Баиканска и два светска рата, а имала је несрећу да доживи и овај најгори – Југословенски рат. Можда је, после свих страдања кроз кола је прошла, заслужила да буде поштеђена и оног још горег који нас можда очекује, а коме се ни име не усуђујемо да изговоримо. Знам да је Десанка Максимовић због свега овога што нам се догађа, била веома несрећна, и жалим што су јој овом несрећом били зацрњени последњи дани. Ова песникиња љубави није заслужила да на крају доживи оволику мржњу. Песникиња ведрине није заслужила да на крају доживи овоиики мрак. Верујем да ће Десанка Максимовић тамо, куда је отишла, тражити помиловање за све нас.
СЛОБОДАН СЕЛЕНИЋ
Одлази једна епоха
Живела jе дуго и живела је лепо, била је у пуном сагласју са животом и околином. Овладала је том вештином живљења као и вештином писања. Просто, са њом одлази једна епоха.
ИВАН В. ЛАЛИЋ
За песника смрти нема
Десанкин вршњак и песнички сабрат Душан Матић рекао је да је поезија непрестана свежина света. Поезија Десанке Максимовић била је и остала за све нас израз једне непрестане свежине живота. У суштини ове наше велике песникиње препознајемо зато једну апорију: песник својом смрћу изнуди доказ да срмти нема.
БОШКО ПЕТРОВИЋ
Јача од смрти
Десанка је несумњиво највећи песник којег смо имали у овом периоду нашег поетског живота, у мери у којој то аналитички још није довољно речено ни разјашњено. Знам, међутим, да је то тако иако сад никако није моменат да се у то залази. Имала је један изузетно испуњен, крупан, и ма колико мучан, људски морално велики век. Њена смрт је разумљиво велики губитак за нашу поезију и културни живот у целини. Оно што је она оставила толико је крупно и значајно да се моменат смрти, колико год неопходан и разумљив био, показује се у ствари као секундаран и слаб. Не могу да кажем ништа више него да сам ожалошћен и узбуђен.
МИРА АЛЕЧКОВИЋ
Радила је до последњег тренутка
У тузи и болу тешко је рећи оно што човек осећа. Десанка је била мој највећи пријатељ, мој прави друг и моја друга мајка. Била је једини живи песник, вероватно у целом свету, који је за живота добио музеј и споменик, што је заслуга њеног завичаја. Тамо ће она бити крај својих предака Ненадовића и Петровића. Искричаве памети и бистрог духа Десанка је радила до последњег тренутка. Оставила је за објављивање „Књигу о птицама“ као још један доказ да је цео свој живот посветила књигама. На нашу срећу био је то један истински дуговечан живот.
ДУШАН МИХАЈЛОВИЋ – председник општине Ваљево
Заслужено место у вечности
Десанка Максимовић је мирно заспала и преселила се у вечност где већ има своје заслужено место. Њено тело почиваће у њеној Бранковини, уз њене славне претке и великане из породице Ненадовић. Сви поштоваоци поезије, а посебно ми Ваљевци, остаћемо ускраћени за радост, лепоту и доброту коју нам је даривала. Нешто од тога мени ће надокнадити њене књиге и огромно људско богатство које сам стекао пријатељујући са Десанком.
МОМО КАПОР
Дама са црним шеширом
Десанка Максимовић је за мене не одувек представљала неку врсту добре, старе виле српске књижевности. Она нам је поклањала осећање да нисмо скоројевићи или репа без корена. Била је отмена, увек благо насмешена, сјајног порекла из чувене Бранковине где поред њених предака пред црквеном портом леже и кости Ненадовића. Направио сам њен портрет, онај са њеним црним шеширом широког обода. Она већ десет година виси попут иконе на мом зиду. То је једина слика, коју никада нисам хтео да продам. Чак ни онда када нисам имао ни паре у џепу. Данас, док пијем за покој тетка Десине душе, она ме посматра из сенке свог шешира и смеши се…
ЉУБИША РАЈИЋ
Учио сам од ње
Са Десанком Максимовић сам се упознао за време њеног пута по Норвешкој. Из тога су се родиле две ствари: њене „Песме из Норвешке“, за које сам нашао изванредне илустрације Боже Продановића, љубитеља Норвешке упркос чињеници да ју је упознао као заточеник концлогора, и збирка „Савремена норвешка лирика“ за коју сам ја изабрао песме, а она и ја их препевали. Наравно, гледајући како то она ради, ја сам учио знајући да до њеног нивоа не могу доћи, али да ми посматрање њеног рада значи више од читања, много теорије превођења. И данас имам неке песме у њеном преводу које нису ушле у коначни избор.
