Више

    Десанка Максимовић у посетама завичају

    Десанка Максимовић у посетама завичају
    Десанкин Вир
    Аутор: Рајко Ковачевић

    Врео јулски дан, жива у термометру подигла се на тридесет шести подеок. Прашњавим сокачићем, пробијајући се кроз багремов дрворед, ка кориту речице Уб, приближавао се бели „фолкеваген“. Изнад њега дизала су се јата птица, болно вичући као Ибикови ждралови.

    Лимузина храбро загази коритом реке Уб, чији брзаци хитају према истоименој варошици Уб, даље Колубари па Сави… Крете низводно стотинак метара и заустави се на омиљеном зеленом виру, негде код Слатинског моста.

    Из аутомобила прво изађе песникиња Мира Алечковић. Одмах за њом готово се измигољи госпођа преблагог осмеха, лако обучена, са шеширом широког обода на глави. Грациозним покретима упути се лагано ка виру, односно каменој зеленој плочи над виром, распуклој и маховином прошараној. Одмах препознах у њој велику српску песникињу Десанку Максимовић.

    Беше то лик са цртежа сликара Стојана Пајића, Милића од Мачве, Зуке Џумхура, Јање Марић… Стала је на средину плоче, чедно загледана у пенушаву воду и показивала прстом вир у коме су се безбрижно, у топлој води, праћакали кленови, шаранчићи и понека кркушица…

    Загледан у песникињу готово и не приметих да јој се у међувремену придружио старији господин, тихим нечујним кораком. Такође лако обучен и са платненим белим шеширом на глави. Био је то Иво Андрић!

    Дуго сам их гледао са обале, бојећи се да им приђем. Мира Алечковић прва започе разговор са Десанком. Причале су о песникињином путовању у Норвешку. Она се тих дана вратила из норвешког града Тронхајма. Била је сва под утиском посете логору у Фотланској шуми, недалеко од градића Левангера.

    Тих дана, вративши се са путовања написала је и једну песму и логорашима. Наједном песникиња рече:
    – Погледај овај крај. Ово је Мисир. Каква Норвешка, Шведска, Данска. Запад… Овде земља даје више него што тражи – показивала је руком на плодна Тамнавска поља. Од ње може много добити, али на прави начин. Не ваља је варати јер она зна оштро да казни.

    Удахну, па додаде:

    – Има своју будућност коју млади, очарани градском вревом не виде рече са приметном сетом, показујући руком на жуто-зелене таласе зрелог жита, подотављене ливаде, изџикљале кукурузе што су се њихали на благом поветарцу.

    Чинило ми се тога тренутка да предамном стоји Антеј који је целог живота црпео снагу из додира са земљом. Схватио сам касније зашто је њена поезија благородна и национална. Теме је црпела из земље, природе, сопственог окружења.

    Најзад сам скупио, снаге да је поздравим. Несигурним корацима дошао сам до њих и гласом устрепталим од узбуђења једва изустио „Добар дан“. Погледала ме је материнским погледом и дала знак да им приђем ближе. Разговор су прекинули и гледали у мене као у преплашеног зеца.

    – Приђи душо, ближе, не бој се. Хоће ли стока да те слуша, рече кроз смешак. Схватих да су ме већ били запазили на обали. Док сам узневерен тако стајао, спазих на оближњем камену змију белоушку како је, склупчана, безбрижно спавала у хладовини, док су је благи таласи воде, с времена на време, запљускивали.

    Сагох сен дохватих камен са намером да убијем змију. У том тренутку урекљнка ме благо ухвати за руку и рече:

    – Немој, немој, она је безопасна, а много је корисна. Касније ми је много причала о змијама. Изненадило ме је њено познавање ових гмизаваца. Опчињено сам слушао њену причу о змијама. Причала ми је да има неколико врста отровних и неотровних змија, али да су оне много корисне и да их не треба убијати.

    Змије су плашљиве и само када се нагазе уједају. Да би ме уверила у своју причу, изрецитовала ми је своју песму „Змија“. Ово је на мене оставило снажан утисак. Никада више није ми се јавила жеља да убијам змије.

    И Десанка и Мира и Иво у мени оставили су сећање на незбораван сусрет на виру, тамнавске речице Уб, тога јулског поподнева, управо својом присношћу.
    Песникињу сам виђао и каснијих година, долазила је сваког лета на реку. Уб, увек на исти вир и сате проводила под крошњом једне разгранате врбе. Мештани касније, тај вир, из милоште, назваше Десанкиним виром. Он и данас носи њено име.

    Сати су пролазили као минути. Брзо је прошао дан. Звук аутомобилске сирене наговештавао је крај – растанак. Из кола су их пожуривали да је време да пођу. На растанку песникиња ми рече:
    – Довиђења душо, видимо се сутра!

    Док се звук аубомобила постепено губио, мешајући се са жуборењем реке, лаганим кораком ишао сам низ њено корито, тужан због растанка. На благој узвишици, што је раздвајала реку и обалу, наишао сам на заглављен аубомобил.

    Десанка, Мира и Иво су гурали аутомобил, како би га изгурали из блата, које се ту формирало повлачењем воде из корита реке. Придружио сам се тројци и аутомобил се, уз велике муке, дочепао тврдог тла под точковима.

    – Хвала ти, мили мој, што си нам помогао. Сутра ћу ја пешке преко Поповог Кичера, Цигана и Осоја да дођем поново овде. Сутрадан, око осам часова сам је угледао, како се, са шеширом на глави, стазом спушта сеновитом литицом Осоја.

    Уживала је у недирнутој природи, цвркуту птица, у гнездима сврака и врана што су се вијорила на крошњама младих церових стабала. Тополе на обали реке су се лагано њихале, док је грациозно газила брзаке. Бршљен уплетен у Јелике наговештавао је незабораван дан.
    – Добро јутро мили мој, јеси ли поранио, упита расположена песникиња.

    – Баш сам се уморила идући овим небеским стазама. Него, јер се више не плашиш змија. Ево ти ова књига и видећеш да змија није опасна. Јул 1970. год. проведен са песникињом на речици Уб, био је моје незаборавно дружење.

    Премлад сам био да схватим њене приче са далеких путовања у Осло, Париз, Тронхајм. Млад да схватим шта значи завичај, зашто се ласта увек своме јату враћа, зашто бор најлепше мирише у Поповом Кичеру, зашто се уз дуњу на ормару најлепше спава, зашто се најлепши мир налази на покошеним бранковачким ливадама.

    Децембра 1980. год. одржана је промоција књиге „Песникињином руком писано“, коју је издала „Ваљевска штампарија“. Приликом сусрета на промоцији песникиња је моју догодовштину испричала професору Слободну Ж. Марковићу и Милошу Јефтићу и окупљеном друштву.

    Сви мо се слатко смејали. Отворила је једну од књига које су стајале испред ње и написала. „Младићу кога сам убедила да се не плаши змија, искрено и срдачно, земљакиња“, у потпису: Десанка Максимовић. Пружајући ми књигу рече:

    – Ево ти ова књига од срца и у њој има твоја омиљена песма „Змија“. Књигу чувам у својој библиотеци као најдражу реликвију.

     

    ИЗВОРЗмај
    spot_img
    Часопис ”Змај”
    Часопис ”Змај”https://casopiszmaj.com
    Дечји књижевни часопис Змај се обраћа се младим читаоцима у Србији. Намера часописа је да књижевно образује децу укључујући српско културно наслеђе.

    ПОСТАВИ КОМЕНТАР

    Молимо унесите свој коментар!
    Молимо унесите своје име

    ПРОЧИТАЈ И ...

    spot_img