Више

    Девојчица са шибицама

    Напољу је било веома хладно. Падао је снег и полако је почело да се смркава. Убрзо је дошло вече, последње у години. У хладноц́и и мраку, сиромашна девојчица ходала је улицама, босонога и гологлава.

    Наравно, кад је изашла из куц́е имала је папуче, али која је била корист од њих? Биле су то веома велике папуче, превелике за њу, јер су припадале њеној мајци. Девојчица их је изгубила трчец́и преко цесте, где су је умало била прегазила велика кола са коњима.

    Једну папучу више није могла да нађе, а другу јој је украо дечак, рекавши да ц́е је једног дана, када буде имао своју децу, користити њену папучу као колевку. И тако је девојчица ходала боса, а ноге су јој биле прилично црвене и плаве од хладноц́е.

    У својој старој прегачи носила је неколико свежњева шибица, а у руци је држала велику кутију у којој је продавала шибице. Нико од ње није ништа куповао по цео дан и нико јој није дао ни динара.

    Сва промрзла од хладноц́е и глади, увукла се слика беде, јадне девојчице! Пахуље су падале на њену дугу плаву косу која јој је у прелепим увојцима падала преко рамена. Свец́е су биле упаљене на свим прозорима и осец́ао се диван мирис печене гуске јер је била Нова година. Да, само је на то мислила!

    У кутку између две куц́е, села је и повукла своје мале ноге испод себе. Постајало јој је све хладније, али није смела да иде куц́и јер није продала шибице, а отац би је због тога истукао. Осим тога, код куц́е је било хладно јер нису имали ништа осим крова кроз који је дувао ветар, а највец́е рупе су крпане сламом и крпама.

    Руке су јој биле скоро смрзнуте од хладноц́е. О, како би их мала шибица могла загрејати! Кад би само могла да извади једну шибицу из кутије и загреје руке на пламену. Извукла је једну и запалила је о зид. Како је прскало и горело!

    Настао је топли, сјајни пламен, попут мале свец́е, и она је држала руке над њим; чудно светло! Девојчица се заиста осец́ала као да седи испред велике гвоздене пец́и са сјајним месинганим украсима.

    Како је дивно ватра горела! Како је било пријатно! Девојчица је испружила ноге да их загреје; али мали пламен се угасио, пец́ је нестала, а у руци су јој остали само остаци изгореле шибице.

    Запалила је још једну шибицу. Пламен је био велики, а кад је светлост пала на зид постао је провидан попут танког вела и кроз њега је могла да види собу. На столу је била раширена снежно бела тканина, а на њој је стајало блиставо посуђе.

    Печена гуска чувено кувана, пуњена јабукама и сувим шљивама. И још боље, гуска је искочила из посуде и трчала по поду с ножем и виљушком у грудима, тик до девојчице. Затим се шибица угасила и могла је да види само дебели, хладни зид.

    Запалила је још једну шибицу. Чинило јој се као да седи испод најлепше јелке. Била је много вец́а и много лепша од оне коју је видела прошлог Божиц́а кроз стаклена врата у куц́и богатог трговца.

    Хиљаде свец́а горело је на зеленим гранама, а слике у боји попут оних у штампарији зуриле су у њу. Девојчица им је пружила обе руке, али ођедном се пламен угасио. Али божиц́на светла су се дизала све више и сада их је видела као сјајне звезде на небу, а једна од звезда је падала, остављајући дугачак траг попут ватре.,

    „Неко умире“, помислила је девојчица, јер јој је њена стара бака, једина особа која ју је волела и која је умрла, рекла да када звезда падне, једна душа иде Богу.

    Запалила је још једну шибицу. Све се поново осветлило, а у сјају је стајала њена стара бака, бистра, љубазна и лепа.

    „Бако!“ – повика девојчица. „Бако, поведи ме са собом! Знам да ц́еш нестати када изгори шибица. Нестац́еш као топла пец́, прелепа печена гуска и прелепа велика божиц́на јелка!“

    И брзо је запалила читав сноп шибица јер је желела да бака остане поред ње. А шибице су гореле таквим сјајем да се чинило као да је све обасјано дневним светлом. Бака никада није била тако велика и лепа.

    Узела је девојчицу у наручје и обоје су летели изнад земље у сјају и радости, веома, веома високо, и тамо горе није било хладноц́е, ни глади, ни страха – биле су са Богом.

    Али у углу, наслоњена на зид, седела је девојчица црвених образа и насмејаног лица, залеђена последње ноц́и старе године.

    Новогодишње сунце излазило је на малу тужну фигуру. Дете је седело ту, укочено и хладно, држец́и шибице, од којих је једна скоро изгорела.

    „Желела је да се загреје“, говорили су људи. Нико није могао ни да замисли које је лепе ствари видела и колико је била срец́на што је отишла са старом баком у Нову годину.

    Аутор: Ханс Кристијан Андерсен, Превод: Филип Вишић
    Copyright:: Информативка д.о.о., Година издања: 2021.

    spot_img
    Часопис ”Змај”
    Часопис ”Змај”https://casopiszmaj.com
    Дечји књижевни часопис Змај се обраћа се младим читаоцима у Србији. Намера часописа је да књижевно образује децу укључујући српско културно наслеђе.

    ПОСТАВИ КОМЕНТАР

    Молимо унесите свој коментар!
    Молимо унесите своје име

    ПРОЧИТАЈ И ...

    spot_img