Више

    Хронолошки преглед живота и дела Десанке Максимовић

    Представљамо Вам хронолошки преглед живота и дела Десанке Максимовић, најплодније српске песникиње.

    1898.
    Рођена je 16. маја, у Рабровици код Ваљева, од оца Михаила, учитеља рабровичке основне школе, и мајке Драгиње, кћерке свештеника бранковинског.

    1905–1909.
    Основну школу учи у Бранковини, а потом у Ваљеву, где завршава гимназију.

    1919.
    Уписује студиje упоредне књижевности, опште историје и историје уметности на Филозофском факултету у Београду.

    1920.
    Уредници Сима Пандуровић и Велимир Живојиновић Масука објављују њене песме „Једна смрт” и „Питање” у часопису Mucao. Десанка Максимовић постаје стални сарадник Мисли, упознаје највиђенија имена наше литературе тога доба: Исидору Секулић, Густава Крклеца, Богдана Поповића, Станислава Винавера, Растка Петровића.

    1921.
    Улази у прву антологију песама – Сима Пандуровић узима једанаест песама Десанке Максимовић за овај избор часописа Мисли. Објављује и прву песму у Српском књижевном гласнику.

    1922.
    Почиње да ради у приватној гимназији у Обреновцу.

    1923.
    Дипломира на Филозофском факултету у Београду. По­стављена je за суплента у Трећој женској гимназији.

    1924.
    Светислав Б. Цвијановић објављује прву књигу песама младе песникиње Песме. Илустровани лист je излазак ове књиге пропратио као значајан догађај у култури: „издавши збирку ових заиста женских песма, којих je код нас очајно мало, г. Цвијановић je учинио један леп издавачки гест”. Изабрана je за питомицу француског Министарства иностраних дела и одлази у Париз. Први пут четири њене песме излазе на једном страном језику. На немачки их преводи Златко Горјан и објављује у листу Belgrader Zeitung.

    1925.
    Враћа се из Париза, после једногодишњих студија. Добија свој први орден – Орден св. Саве. Постављена je за суплента Учитељске школе у Дубровнику. Премештена je за професора Прве женске гимназије у Београду. Штампа прву песму у Летопису Матице српске.

    1927.
    Mucao штампа прву књигу песама за децу Десанке Максимовић Врт детињства.

    У ускршњем броју Политике објављује прву песму у овом листу. Божидар Ковачевић уноси три њене песме у Антологију љубавне лирике („Стрепња”, „На бури” и „Девојачка молба”), а Летопис Матице српске, поводом стогодишњице излажења, објављује њену прозу „Директорове гуске”.

    1929.
    Објављује студију Јованка Орлеанка.

    1930.
    Mucao објављује књигу песама Зелени витез.

    1931.
    Српска књижевна задруга објављује у својој библиотеци Савременик њену прву књигу приповедака Лудило срца. За песму „Умор” добија Награду „Цвијета Зузорић”.

    1932.
    Објављује књигу песама у прози Гозба на ливади, издање часописа Mucao. Активна je међу члановима београдског Пен клуба.

    1933.
    Упознаје Сергеја Сластикова, глумца и песника, и удаје ce за њега.

    Објављује књигу за децу Срце лутке спаваљке, у издању Геце Кона. Народна просвета штампа две књиге Достојевског, a међу преводиоцима с руског je и Десанка Максимовић (уредник je Исидора Секулић). Савез руских писаца и новинара у Југославији објављује Антологију нове југословенске лирике, где се налази и пет песама Десанке Максимовић. Крајем маја учествује у Дубровнику на XI међународном конгресу Пен клуба.

    1935.
    Сарадња у подлистку Политике за децу. Геца Кон објављује њену другу књигу приповедака Како они живе. Преводи с бугарског језика песму Л. Станчева.
    За песнички рад добија Награду „Седам уметности”.

    1936.
    Српска књижевна задруга објављује Нове песме Десанке Максимовић. Преводи с бугарског Јордана Стубела, дечје песме.

    1938.
    Геца Кон штампа Распеване приче, библиотека Златна књига.

    1939- 1940.
    Сарађује у Српском књижевном гласнику, Политици, часопису Наша стварност, Годишњаку Матице српске; преводи са словеначког. Њене песме објављује словеначки часопис Уметност (преводилац Миха Малеш). Преводи Чеховљеве приче с руског. Геца Кон штампа позоришни комад за децу Дечја соба.

    1941.
    Пензионисана.[2][2] Пише у Политици, Српском књижевном гласнику. Погођена стрељањем ђака у Крагујевцу, пише прву верзију поеме „Крвава бајка”.

    1942.
    Објављује књигу Дечја соба u остале приче и Загонетке лаке за прваке ђаке са Јованком Хрваћанин.

    1943.
    Објављује Паукову љуљашку, Шарену шорбицу, Срце лутке спаваљке и друге приче за децу.

    1944.
    Активирана je одмах после ослобођења Београда и враћена на рад у Учитељску школу.

    1945.
    Штампа поему „Ослобођење Цвете Андрић”, преводи с руског.

    1946.
    Просвета издаје збирку песама Песник и завичај. У Бугарској излази из штампе антологија српских песника, међу којима су и стихови Десанке Максимовић.

    1948.
    Добија награду Савета за просвету и културу за поему Река помоћница.

    1949.
    Потписује одговор југословенских књижевника совјетским књижевницима Ф. Глаткову и Н. Тихонову и другима, a поводом кампање око Резолуције Информбироа. Накладни завод Хрватске објављује плакету Отаџбина у првомајској поворци.

    1950.
    Загребачка Зора објављује Изабране песме, а Ново поколење у Београду штампа поему за децу „Ре­ка помоћница”. Преводи приповетке Достојевског. Члан je управе Удружења књижевника Србије. Добија награду владе HP Србије за „Реку помоћницу”.

    1951.
    Просвета објављује књигу Отаџбино, ту сам.

    1953.
    Пензионисана je као професор Прве женске гимназије у Београду.

    1954.
    Један je од потписника Новосадског договора о језику и правопису. Објављује први роман Отво­рен прозор, приповетке Страшна игра, збирке песама за децу Ветрова успаванка и Пролећни састанак.

    1955.
    Преводи са словеначког и њу преводе на словеначки. Просвета штампа збирку песама Мирис земље. Објављује збирку песама за децу Росна руковет.

    1956.
    Учествује на првом фестивалу југословенске поезије одржаном на Плитвицама. Објављује збирку приповедака за децу Чобанин пчела.

    1957.
    Поезија joj je заступљена y антологији југословенских песника објављеној у Прагу. Сарајевска Свјетлост објављује Бајку о кратковечној, за коју добија и награду.

    1958.
    Један je од најобјављиванијих писаца у нас. Загребачка Школска књига објављује Изабране пјесме. Преводи књигу Витомила Зупана Путовање у хиљадита места. За целокупан књижевни рад добија Награду „Младо поколење”. Одликована Орденом заслуга за народ I реда.

    1959.
    На свечаној седници Матице српске уручена јој је Змајева награда за 1958. годину, за књигу Мирис земље. Изабрана je за дописног члана Српске академије наука и уметности. Младо поколење објављује књигу прича Ако je веровати мојој баки.

    1960.
    Објављује Шумску љуљашку и Бунтовни разред. У Москви излази Мирис земље, луксузно опремљена, с предговором Вере Инбер, a међу преводиоцима је А. Ахматова. Мирис земље излази на бугарском, у Софији. Песме, у избору Стевана Раичковића, штампа Просвета. Добија Октобарску награду града Крагујевца за поему „Крвава бајка”. Добија бугарски орден Кирил и Методиј I реда. Објављује збирку песама Заробљеник снова.

    1961.
    Објављује збирку песама Говори тихо и збирке песама за децу Писма из шуме и Чудо у пољу.

    1962.
    Објављује збирку песама за децу Сунчеви поданици и збирку прича Писма из шуме.

    1964.
    Објављује збирку песама Тражим помиловање, збирку приповедака за децу Кратковечна и збирке песама за децу Бела врана и Птице на чесми. Добија Седмојулску награду за осведочене уметничке резултате.

    1965.
    Изабрана je за редовног члана Српске академије наука и уметности. Објављује збирке приповедака за децу Осе мађионичари, Хоћу да се радујем и Нећу овим возом.

    1966.
    Тражим помиловање излази у Љубљани и Скопљу. По оце­ни критике, ова књига je песнички врхунац Десанке Максимовић. Објављује збирку приповедака за децу Медведова женидба.

    1967.
    Бунтовни разред излази у Јеревану, и у Вилњусу. Објављује збирку песама за децу Златни лептир и збирке приповедака за децу Ђачко срце и Патуљкова тајна.

    1968.
    Maja месеца у Ваљеву и Бранковини свечано je прослављена педесетогодишњица рада и седамдесетогодишњица живота Десанке Максимовић под називом Песничко пролеће Десанке Максимовић. Тито је одликује Орденом Републике са златним венцем, а Президијум Врховног совјета СССР Орде­ном части. Путује у Париз.

    1969.
    Нолит штампа Сабрана дела у седам књига. Борави у Мађарској.
    Минерва објављује роман Не заборавити.

    1970.
    У Београду умире Сергије Сластиков, Десанкин супруг, с којим je преводила на бугарски, на руски и са руског. Добија награду АВНОЈ. Објављује роман за децу Прадевојчица.

    1971.
    У Паризу, на француском језику, излазе Изабране песме Десанке Максимовић, у преводу Дивне Денковић-Братић, која ову књигу шаље једној од највећих жена писаца овога века – Маргарит Јурсенар. Позната списатељица joj je, захваљујући на дару, написала: „Примите сву моју захвалност за ваше жеље и за стихове Десанке Максимовић, чији сте превод били љубазни да ми пошаљете у лепом издању упоредних језика. Неке од тих песама веома су лепе, нарочито оне везане за земљу, за моћно тло ваше земље [„Сељакова смрт”, „Воћњаци”, „За земљу где војска пролази”], или оне које изражавају смисао једне природне античке законитости [„Човек ca Балкана”], или још у којима je неизмерне самилости за људе уопште [за оне који посрћу…]. Хвала на послатој збирци.”

    1972.
    Тражим помиловање излази у Варшави, а потом у Риги. Објављује антологију бугарских песникиња, њих 15, од Доре Габе и Јелисавете Багрјане, до Људ­миле Исајеве и Ваше Петков. У мају je у Паризу, на Сорбони, одржана недеља југословенске културе, у оквиру које je посебно било представљено песништво Десанке Максимовић. Слово љубве објављује књигу путописа Празници путовања.

    1973.
    Објављује нову књигу стихова Немам више времена.

    1974.
    Трећи програм Радио Београда објављује расправу Радо­мира Константиновића Десанка Максимовић између наивно­сти и самилости. Добија по други пут Змајеву награду Матице српске за 1973. годину за књигу Немам више времена. Добија и Вукову награду.

    1975.
    Добија Специјалну Вукову награду.

    1976.
    Нолит штампа песме Десанке Максимовић двојезично, на српскохрватском и шпанском језику. Изабрана je у Одбор за обележавање 150. годишњице оснивања Матице српске у Новом Саду. У Торонту излази збирка њених старих и нових песама Поздрави из старог краја на енглеском и српскохрватском. У Београду излазе две нове књиге, Песме из Норвешке и Летопис Перунових потомака.

    1977.
    Изабране песме излазе у Москви, а потом Зелени витез. Последњих година
    била je у Америци, Канади, Норвешкој, Совјетском Caвезу. Објављује збирку песама за децу Дете у торби.

    1978.
    Крајем фебруара путује у Аустралију, на фестивал уметности у Аделаиди, где je обележена 80. годишњица рођења Десанке Максимовић. Објављује путописе Снимци из Швајцарске.

    1979.
    Њене песме објављене су у тротомном избору Поезија Европе, објављеном у Москви. Из штампе излази књига Ничија земља.

    1980.
    Српска књижевна задруга објављује Песме Десанке Максимовић. Приче за децу објављене су у Букурешту, изабране песме у Будимпешти, а Успаванка у Хамбургу. Ha Националној конвенцији Америчке асоцијације за унапређење славистичких студија у Филаделфији одржана панел дискусија о делу Десанке Максимовић, коме je присуствовала и сама песникиња. ГИРО „Милић Ракић” у Ваљеву покреће библиотеку Песниковом руком писано и прву свеску посвећује Десанки Максимовић. („Данас су ми ове пе­сме најближе. Можда сутра не бих исте изабрала.”).

    1981.
    У Букурешту излази књига Песник и пролеће, а у Хамбур­гу Мали пас.
    Добија диплому почасног члана Матице српске за рад у Управном одбору Матице и дугогодишњу сарадњу у Летопису, те за изванредно књижевно стваралаштво.

    1982.
    У Берлину излазе Изабране песме. У Народном позоришту у Београду 5. децембра одржан je књижевни матине посвећен стваралаштву Десанке Максимо­вић под називом Песникиња, земља старинска.

    1983.
    Учествује на Горановом пролећу. Обележена 85. годишњица рођења Десанке Максимовић. Путује у Кину, као шеф делегације југословенских писаца, на позив Министарства културе HP Кине. Објављује збирке песама Слово о љубави и Међаши сећања.

    1984.
    Удружење књижевника Србије предлаже je за Нобелову награду. Одлази у Велику Британију, где je посетила Универзитет у Лондону, затим Оксфорд. Турски књижевни часопис Денем (Раздобље) у Измиру објављује песме наше песникиње. Московска Правда објављује опширан текст о њеном стваралаштву и разговор са њом. За збирку Слово о љубави добија Његошеву награду. Удружење књижевника Србије једногласно joj додељује награду за жи­вотно дело. У оквиру Октобарског сусрета писаца одржан je округли сто о делу Десанке Максимовић.

    1985.
    На Цетињу joj je уручена Његошева награда, у свечаној сали Владичанског дома. У оквиру књижевног сусрета Пјесничка ријеч на извору Пиве, одржан скуп о делу Десанке Максимовић. Отворена je „Десанкина школа” у Бранковини. На свечаној седници Скупштине општине Ваљево Десанки Максимовић уручена je Златна плакета града Ваљева. Издавачка кућа Багдала јој уручује Златни прстен.

    1986.
    У преводу Маргарите Алигер, јулски број Иностране ли­тературе, месечника Савеза писаца Совјетског Савеза, објављује десет песама Десанке Максимовић из књиге Слово о љубави. Књижевност објављује циклус песама Десанке Максимо­вић.

    1987.
    У Ваљеву je одржано међународно књижевно вече Песници словенских језика Десанки у част. Учествовали су писци из Совјетског Савеза, Пољске, Чехословачке, Аустрије и Југославије. Објављује збирку песама Михољско лето. Објављује збирку песама Сајам речи.

    1988.
    Председништво СФРЈ одликовало je Десанку Максимовић Орденом југословенске заставе ca лентом за седам деценија преданог књижевног рада. У Струги јој је додељен Златни венац на Струшким вечерима поезије, а у Русији Орден пријатељства народа. Нолит објављује Сабране песме Десанке Максимовић у четири књиге. Објављује збирку песама Памтићу све и збирку песама за децу Песме о птицама. Почиње да пише хаику поезију.

    1989.
    Војска јој додељује Велику плакету Оружаних снага Југославије.

    1990.
    Присуствује прослави 175. годишњице Другог српског устанка у Такову као и свечаној прослави Шест векова од Ко­совског боја. Добија награду за животно дело Златни крст кнеза Лазара у Грачаници. Изабрана je у Одбор за подизање спомен-обележја Јовану Дучићу и пренос песникових посмртних остатака из Америке у завичај. У Ваљеву je 27. октобра откривен споменик песништву у лику Десанке Максимовић, a говорио je песник Матија Бећковић. У Италији je објављена антологија најлепших љубавних песама од антике до данас, Luna d’amore (Месец љубави), где је Десанка Максимовић у друштву Елијара, Шелија, Китса, Бајрона, Јесењина, Цветајеве, Тагореа, Блока и других.

    1991.
    Објављује збирку песама Небески разбој.

    1992.
    Концертoм у Атријуму Народног музеја у Београду обележен је рођендан Десанке Максимовић. На прослави стогодишњице Српске књижевне задруге, патријарх српски Павле уручио joj je Орден Светог Саве, а академик Ра­дован Самарџић, председник СКЗ, награду Српске књижевне задруге за животно дело. Задруга je објавила и последњу књигу Десанке Максимо­вић (књига 564 у Колу) Зовина свирала.

    1993.
    Објављује збирку хаику поезије Озон завичаја. Једна основна школа у Београду добила je њено име. Присуствовала je представљању своје књиге Зовина свирала у Библиотеци града Београда. Била je и на светосавској прослави. Почетком фебруара осетила je прве знаке прехладе. Умрла je у своме дому, 11. фебруара. Последњи се од Десанке Максимовић опростио академик Добрица Ћосић, председник Републи­ке Југославије: „[…] Лака Ти земља твоје Бранковине! Лака Ти ноћ, Десанка!”

    ИЗВОРЗмај
    spot_img
    Часопис ”Змај”
    Часопис ”Змај”https://casopiszmaj.com
    Дечји књижевни часопис Змај се обраћа се младим читаоцима у Србији. Намера часописа је да књижевно образује децу укључујући српско културно наслеђе.

    ПОСТАВИ КОМЕНТАР

    Молимо унесите свој коментар!
    Молимо унесите своје име

    ПРОЧИТАЈ И ...

    spot_img