Упознао сам га давно, доброћудног и духовитог, у време када је увелико радио, заједно са Миром Алечковић, Бранком Ћопићем, Александром Вучом и Григором Витезом, на оснивању и уређивању „Змаја“, дечијег књижевног часописа.
Приликом сусрета понекад смо разговарали о његовом стваралаштву за најмлађе. Није наглашавао сопствене успехе у прози и поезији, не желећи, очевидно, да се то протумачи самохвалисањем и уображеношћу.
Запиткивањима сам га наводио да докучим оно што желим. Пријатно се изненадно сазнању да сам прочитао скоро сва његова дела и поједине песме наизуст памтио. Касније смо се срели у ресторану Филмског града у Кошутњаку.
Диклић је био у стваралачкој грозници на филмском сценарију „Не окрећи се, сине“, али прилично заједљиво рекао да поједини критичари и писци мало и површно читају дела својих колега, о којима изричу неловољне оцене.
Замишљен се запитао шта је томе узрок и самоуверено додао да обесхрабрују боље од себе. У раној младости и у време похађања гимназије, Диклић се није заносио мишљу да пише и објављује. Посао песника и прозног писца је сматрао мукотрпним и веома одговорним.
Дичио се, не ретко, да је најпре почео да чита штиво које није имало блискости са правом књижевношћу, да су то биле неке стручне књиге из кофера његовог старијег брата, учнтеља и гимнастачара.
У немогућности да набави нека песничка и прозна дела, Арсен је прочитао оно што му се нашло при руци: „Слинавку и шап, „Калемљење и обрезивање воћака“, „Напредно господарство“, „Шведску гимнастику“ и друго. Расположен да понешто од прочитаног практично примени, дечак је посадио и укалемио неколико воћака на очевом скромном имању у Старом Селу, недалеко од Оточца у Лики. Оне су се примиле и брзо разгранале.
Арсен их је уживајући посматрао кад су први лут процветале касније мамиле руменкастим плодовима. Арсен Диклић је рођен 1922. године. Основну школу и ниже разреде гимназије завршио је у Оточцу, пешачећи од родног села и натраг, дневно више од 12 километара.
У Сарајеву је завршио више разреде гимназије и матурирао… У гимназијској библиотеци је имао богат избор књижевних дела домаћих и светских писаца. Професор матерњег језика му је прво препоручио роман „Златарево злато“, од Аугуста Шеное, који је прочитао два пута за три дана.
Арсену је читање песама, прича и романа, постало свакодневна потреба и навика. Читао је касније без опчињености и прејаких емоција, више рационално и проничући у суштине стваралачког поступка разних аутора.
Из таквог приступа у њему се зачињала повремено мисао да се окуша у поезији или прози, али није журио. Оцењивачки је поново читао романе који су га највише одушевљавали: „Тома Сојера“ и „Хаклберија Фина“, од Марка Твена, затим Жил Вернова дела „Пут на месец“, „Двадесет миља под морем“ и Ћопићсве приче у новинама.
Уследила је окупација Краљевине Југославије, априла 1941. године, од армаде нацистичке Немачке, а њених савезника. Створена је усташка Независна Држава Хрватска и започело геноцидно истребљење сриског народа на њеној територији.
Ускраћене намере да се бави књижевношћу, спашавајући главу од крволочних устата, Арсен Диклић је умакао у Банат и придружио се борцима против фашиста. Заједно са Војом Царићем, касније познатим дечјим књижевником, уређивао је и објављивао прилоге о успесима бораца за слободу и поразима фашиста.
Једног дана курир је донео песму Бранка Ћопића „Патролџије“ која се уредницима свидела и била повод да у своме листу имају и дечју страну. Све је било у најбољем реду док су стизале Ћопићеве и понека песма за децу осталих писаца.
Кад је и то пресахло, да се не би угасила дечја страна, Диклић и Царић су пралегли онда пишу занимљиве догодовштине из живота најмлађих њихове прве причице и песмице нису остале незапажене у редакцји „Пионира“ у Београду, у којој су радили Мира Алечковић, Бранко Ћопић и остали.
Обоје су се сагласили да обојицу младих талената, Диклића и Царића, макар и на реверс, доведу у Београд. Имали су подршку Бране Перовић, руководиоца за културу у омладинској пнонирској организацији.
Мира Алечковић је отпутовала у Нови Сад и без реверса издејствовала, у покрајинском омладинском руководству, да Диклић и Царић пређу да раде у редакцији „Пионира“ и још двојица младих лисаца су редакцији листа „Омладина“.
У популарном и омиљеном дечјем листу, поред новинарских прилога Диклић је писао приче, песме, романе, а касније филмске и сценарије. Сећајући се сарадње Диком, како су га од миља прозли, Мира Алечковић каже да он био изузетно домишљат и духовит.
У редакцији се усталио обичај да се уредници и сарадници дописују у шаљивим стиховима. Онај ко раније стигне, заврши посао и оде, обично је остављао писану поруку ономе ко стигне касније.
Једном је Арсен написао Мири и Бранку: „Био. Седео. Чекао. Умро од досаде. Нека ми Мира напише посмртни говор. Кратак као писмо за дотацију за наш лист.“ Диклићево књижевно стваралаштво за децу и одрасле је разноврсно и врхунских естетских домета.
Објавио је пет омладинских романа, међу којима су „Салаш у Малом риту“ и „Не окрећи се, сине“, штампани више пута. Његова драма „Поздрав шерифу“ је извођена у позоришту, а једанаест сценарија реализовано у игране филмове и ТВ серије.
Објавио је неколико збирки песама и балада. Више његових дела је преведено на стране језике. Добитник је десет значајних књижевних награда.
Милорад Гончин, РЕДАКЦИЈА ЗМАЈА
