Како су постали писци – Бранко Ћопић
Разговарали смо давно у Клубу књижевника у Београду. Бранко је био расположен и духовито причљив. Збијао је шале на свој и туђи рачун. У погодном тренутку враћам га у давне дане питањем како је почео да пише и постао књижевник.
Он се мало жацну, сувише уозбиљи и чело му згрудваше боре.
А, чему то?… невољно пискутну. Клоним се, ето, да то растелалим, није баш за неку хвалу. Желео бих да сазнам, ако ба није нека велика тајна. Послије моје прве пјеваније срце ми сишло у пете. .. Кренуло је како нисам очекивао.
Подругљиво сам опјевао једног сеоског бојџију и ђилкоша како се неспретно удвара другама. Пјесма се допаде мојим земљацима и почеше је пјевати на сеоским зборовима на прелима. А ја растем од милине и понеко ме похвали.
Контам како ћу наставити да тако пишем, а оно ето ти белаја. Каквгаџија дознао да сам пјесму смислио и пријети да ће ми ноге пребити. На моју несрећу, он ме сретне на путу за школу и расколачених очију подврисне: „Нећу те осакатити него удавити!“ Премро од страха, збацим ђачку торбу с леђа и заждим назад кући.
Он тутњи за мном и заморен понавља: „Да си зец нећеш ми умаћи“. Смаглио сам искако, са душом у носу, право у кућно двориште и налетио на дједа Рада са гвозденим вилама у рукама. Пао сам од умора и задихан нисам могао објаснити шта ми се догодило.
Дјед је сазнао да се кавгаџија и ђилкош, окренут леђима удаљава од наше куће, схватио шта ми се догодило, па му је запријетио да ће га ножем распорити. Ето ти како сам се провео. Задржи то за себе, а и не мораш.
Потстичем га да настави и смишљам нешто изазовно.
Шта се касније дешавало?
Ништа и свашта. Пискарао сам понешто и постао обазривији. Мајка Соја ме улисала у први разред гимназије у Бихаћу и удомила у ђачки интернат. Био сам тада више него тужан међу непознатим вршњацима.
Кришом сам ноћу плакао помишљајући да више никада нећу видети мајку, сестру, брата, дједа и родне. Хашане. Временом сам то преболио, запео да учим и добро је ишло, и пјесме сам почео да пишем, али друкчије и пробранијим ријечима одоних о сеоским згодацијама.
Оборила се нека кишетина на град, грми и сијева, а мене спопало да напишем пјесму баш о томе пљуску. Почињала је, чини ми се, баш овако:
Над градом се облак вије
Уз мрачних небеса киша лије.
У првом разреду гимназије Бранко се истицао у писању задатака из матерњег језика и добијао похвале. У четврtом разреду послао је краћи. прозни састав омладниском листу „Венац“ силно се обрадовао његовом објављивању.
Учитељску школу Бранко је похађао у Бањалуци и наставио да пише песничке хумористичке и остале прилоге за ђачке листове „Зембиљ“ и „Огледало“.
Студирајући педагогију на Филозофском факултету у Београду, Бранко је увјештио, како сам каже, да пише кратке повипске приче за „Политику“ и задобије благонаклоност строгог уредника и књижевника Живка Милићевића да их чешће, призмајући да су животне и оригинале, објављује.
Од зарађеног хонорара, Бранко је извесне своте новца издвајао да помогне својим другарима Гојку Бановићу, касније познатом књижевнику и Милошу Бајићу, знаменитом сликару.
Поред прича о одраслима свога краја, Хашана, у којима је рођен 1. јануара 1915. године, за време студија писао је и за децу, најпре о доживљајима разних животиња, а касније о враголијама и збиљи девојчица и дечака
Изузетно су популарне збирке његових ирича за најмлађе: „Испод змајевих крила“, „Приче партизанке“, „Вратоломине приче“ и „Доживљаји мачка Тоше“. Децу је обрадовао и збиркама песама „Чаробна шума“, „Пјесме пионирки“…Бранко се посебно трудио да удовољи дечијој машти и што више проникне у душе малишана. Понекад је уважавао њихове захтеве.
Догодило му се, каже, да је у минулом Народиоослободилачком рату нанишао на чету пионира у селу Дбовнку. Препознали га ови и салетели да им нацише неку борбену песму. Сео је уз дрво, са оловком и хартијом у руци, писао и брисао док су деца радознала ишчекивала.
Сабрана дела великана наше књижевности Бранка Ћопића у дванаест позамаштих томова, штампана су 1964. годице, у издању „Просвете“. Добио је скоро све књижевне награде у нашој земљи и више пута је одликован. Његова дела су преведена на много страних језика.
Бранко је био један од уредника и оснивач „Змаја“.
Милорад Гончин – РЕДАКЦИЈА ЗМАЈА
