Нашу славну песникињу и књижевницу упознао сам приликом једног књижевног сусрета у дворани Коларчевог народног универзитета у Београду. Касније сам је сретао у просторијама дечјег књижевног часописа „Змај“. Она и Мира Алечковић, са грулом писаца, ентузијаста, прозваних Змајевцима, деценијама су несебично бринуле о уметничким и ликовним квалитетима, поменутог часописа и његовом редовном штампању.
Године 1967. Десанка је била председник Друштва пријатеља књиге и уметности за децу, које је тада преузело улогу осинвача и издавача популарног и за наше прилике високотиражног „Змаја“. У време неправедних међународних санкција према нашој земљи, када је угрожено и излажење јединог дечјег књижевног часописа, био сам потпредседник Друштва и непосредније сарађивао са Десанком и Миром Алечковић, главним и одговорним уредником.
Наша заједничка сарадња била је више него корисна у настојањима да „Змај“ опстане и објављује квалитетне књижевне и остале прилоге. После завршетка званичних састанака, Десанка је понекад остајала у необавсзним разговорима са сарадницима „Змаја“ и то је била прилика да се доста сазна о утицајима и подстицајима на њено књижевно стваралаштво.
Пажљиво сам слушао и памтио шта је исиричала, закључио да је непресушно књижевно врело инспирације била је очаравајућа природа родног краја, добродушиост, честитост и храброст житеља тога подиебља и целе Србије.
У детињству је заволела цвркуте птица, житна поља, гргољиве потоке, сеоске врзине, дедин забран, у коме је смишљала како доживљено да искаже стиховима и прозом. Није журила да некоме блиском открије шта је тишти.
Једино је другарицу у основној школи, Спасенију, понекад изненађивала лепо сроченим песмицама и захтевала да то остане тајна њих двеју, јединих девојчица у разреду. У четрнасстој години живота написала је песму о заласку Сунца и како се живи створ не може радовати његовом одласку.
У то време Десанка је била ученица гимназије у Ваљеву и озбиљно суочена са избором сталног животног позива. Поред склоности за поезију, она је имала дара за глуму и сликање, чак и за математику. Дилему није сасвим решила и уписом на Филозофски факултет у Београду.
Упоредо је похађала Вечерњу сликарску школу и писала поезију. Није имала довољно средстава за живот и пошто је новац зарађивала подучавајући средњошколце математици и језицима.
Био је то велики напор и нечег се морала одрећи. Напустила је сликарство и сасвим се приклопила поезији. Студирајући упоредну кимжевиост и историју, она је темељио проучавала домаће писце.
Истинским талентом и постреком посебношћу пријатно је изненадила своје читаоце. Строги критичари Милан Богдановић и Велибор Глигорић похвално су писали о њеном поетском стваралаштву, а такође и остали. То су били нови подстицаји за песникињу да истрајава на оригиналном изразу и читаоцима дарује нова остварења.
Објавила је збирку песама. „Зелени витез“, а затим се успешно окушала у прози за децу књигом „Срце лутке спаваљке и друге приче за децу“. Најавила је, очевидно, да ће бити запажен прозни писац и писац за најмлађе. То је потврдила књигом прича „Лудило срца“, „Како они живе“, „Дечја соба и остале приче“, а касније романима „Отворен прозор“ и „Бунтован разред“.
У дуговечном и плодоносном књижевном стваралаштву, Десанка Максимовић је објавила скоро 100 књига поезије, прозе, есејистике, за децу и одрасле. Међу њима су „Крвава бајка“, потресна поема о стрељању крагујевачких ђака и злочину немачких фашиста над недужним грађанима, затим „Тражим помиловање“, „Мирис земље“, „Слово о љубави“, „Ослобођење Цвете Андрић“, „Лептирова у паванка“, Пролећни састанак, „Немам више времена“, „Бајка о кратковечној“, „Златан лептир“, и друге за децу и одрасле.
Једном сам је упитао како постаје књижевник. Погледала ме мало изнепађена, узвратила да то не зна, да у сваком писцу постоји и мошто урођено м натомско да се приклони нисаном изражавању својих и туђих осећања и доживљаја.
Поред Сабраних и Целокупних књижевних дела, штампан је њен избор дела за децу и омладину. Добитник је књижевних награда Седми јул, Младо покољење, АВНОЈ-а, Вукове, Њсгошеве Октобарске награде Београла. Носилац је више домаћих и страних одликовања. Њена дела су преведе“ на више страних језика.
