Више

    Како су постали писци – Душко Радовић

    Срели смо се и упознали пре скоро пола века у редакцији Програма за децу Радио Београда, код уредника Мирољуба Јевтовића, коме сам тада понудио одломак из романа „Трагом очева“ да га објави.

    Душко је пажљиво слушао наш разговор, на захтев уредника пристао да понуђени текст прочита и оцени.

    На растанку је одредио време наредног сусрета. Изгледао. је сувише озбиљан и процењивачки ме посматрао. У заказано време нисам стигао да одем код Радовића, у зграду Радио Београда.

    Нешто касније уприличио сам згоду и бануо у његову редакцијску просторију. Дочекао ме стојећи поред писаћег стола и питањем:

    Јесте ли чули – чекао је одговор на недоречено питање.
    Не знам шта зачуђен сам слегао раменима.

    Нашу прошлу емисију. Емитовали смо одломак из вашег романа. Прочитала га је наша спикерка Драга Јонаш и повољно је оцењен. Одаберите још неки одломак и донссите да емитујемо.

    Образе ми је обузело црвенило и нисам скривао да много жалим што нисам чуо како моја почетничка писанија одјекује из радио апарата. Душко понуди да попијемо кафу и даље разговарамо.

    Хвалио је описе природе и нарацију у тексту у моме роману првенцу,а за главног јунака, дечака Весу, примстио да је сувише озбиљан и оставља утисак стармалога, да то ублажим, да дијалоге очистим од патетичности.

    Био је добронамеран, искрен и у праву. Сећам се да сам му узвратио да су се деца у то ратно време, силом прилика, прсозбиљно понашала.

    Схватио је да му се донекле опирем, да га, можда, нисам разумео и попустивљије, гледајући ме право у очи, докрајчио:

    Своје сам искрено рекао. Љутње нема упитно је проверавао.
    Ни најмање узвратио сам.

    Касније смо се годинама сретали, разговарали и дознао сам више појединости о његовим стваралачким тежњама. Једном сам га непосредно замолио да објасни како се одважио да пише стиснутих усана је прогунђао:

    Коме је то потребно?
    Мени и другима – нисам узмицао у намери да дознам што желим.

    У детињству је доста читао, нарочито Политикин додатак за децу. Заволео је песмице Чика Андре и Бране Цветковића. Оне су га подстакле, у другом разреду основне школе, да се окуша у поезији. Мало се помучио и срочио следећу песмицу:

    Мој тата је надзорник
    а иначе чиновник,
    а ради у дирекцији.
    и то са чика Ђоком.
    Кад га мајка изгрди
    намигује оком. .

    Прву стиховану умотворину Душко је дао вршњаху Николи, склоном да понешто напише у стиховима, да је прочита и оцени. Другар је то радо учинио, али му се Душкова песмица није свидела.

    Душан Радовић се родио 1922. године. Његов отац је био запослен на железници и службовао је у Нишу, Суботици и Београду. Имао је четворо деце.

    Душко је основну школу и гимназију похађао у Суботици.

    Писао је песме, али му се нису свиђале. Стално је тежио нечем новом и желео да пише друкчије од осталих писаца за децу. У томе је успео приликом једног службеног путовања, у несаници у хотелској соби, када је написао песме: „Да ли ми верујете“, „Писмо за ловца“ и „Био једном један лав“.

    Прочитао их је неколико пута и први пут био задовољан достигнућима у сопственом стваралаштву. Касније их је уврстио у своју прву поетску збирку „Пошттована децо“, објављену 1954. године.

    Наша истакнута песникиња и књижевница Мира Алечковић за Душка каже да је он умео да нађе себе у стваралаштву за децу, да однегује сопствени израз, изузетно пријемчив за најмлађе и одрасле.

    Критичар Драгољуб Јекнић добро је уочио да се Радовић инспирисао Јованом Јовановићем Змајем, његовим уважавањем и поштовањем света детињства.

    Схватањем да је дете човек у малом, да његови доживљаји садрже неизмерну машту и слободу у мењању стварности.

    Стваралаштво за децу постало је Радовићева преокупација у поратном периоду и стално се кретало узлазном линијом. Запослио се у дечјој штампи, у „Полетарцу“, донекле на лукав и духовит начин.

    Редакцији, у којој су били Бранко Ћопић, Мира Алечковић, Душан Илић, Јелена Билбија и остали, послао је руком написану песму чији је почетак, сећа се књижевник Илић, гласио:

    Мраз Дунавом теја,
    Брада му од снега…

    Песму је потписао именом Рајка Токић, студенткиња Филозофског факултета, стара 21 годину. Томе је дописано да пише још горе и боље песме са питањем да ли тако да настави, Ћопић се шеретски смешио додајући да Рајку треба стално запослити јер пише лепе песме за децу.

    Његов предлог је подржала Мира Алечковић и остали. Рајка је позвана на посао, а појавио се Душан Радовић, висок, преозбиљан, а мећу присутнима је праснуо смех.

    Душан Радовић је наставио да пише и објављује. Написао је радио-драму „Џон Пиплфокс“ 1953 Бао која је смитована више од стотину пута. Наредне године објано је забирку песама

    „Поштована децо“, његово најбоље остварење, према суду критичара и читалаца, за најмлађи узраст. Незаборавна је његова емисија за децу „На слово, на слово“, дела „Вукова азбука“ и „Зоолошки врт“.

    За изузетно стваралаштво добио је низ књижевних признања, мећу којима и „Седмојулску награду“

    Милорад ГОНЧИН – РЕДАКЦИЈА ЗМАЈА

    ИЗВОРЗмај
    spot_img
    Часопис ”Змај”
    Часопис ”Змај”https://casopiszmaj.com
    Дечји књижевни часопис Змај се обраћа се младим читаоцима у Србији. Намера часописа је да књижевно образује децу укључујући српско културно наслеђе.

    ПОСТАВИ КОМЕНТАР

    Молимо унесите свој коментар!
    Молимо унесите своје име

    ПРОЧИТАЈ И ...

    spot_img