Како су постали писци – Милосав Мирковић Буца
Стални је сарадник „Змаја“, редакцију часописа често посећује и обрадује занимљивим песмама за децу.
У раном детињству је био склон поезији за децу, касније се, у студентским данима, определио да пише и објављује књижевне и позоришне критике, песме за одрасле и прозу, али га песништво за децу никада није налуштало.
Најмлађе читаоце и данас обрадује допадљивим и оригиналним, хумором протканим, песмама. Недавно је објавио збирку песама „Жупска деца, велика господа“, написану пријемчиво за младе душе, духовито и врцаво.
Оживео је дечје догодовштине у Александровцу Жупском, Крушевцу и околини. Буцину поезију радо читају и старији. У њој се, понегде, могу наслутити ауторови доживљаји из детињства.
У пријатном разговору у редакцији „Змаја“, једном сам искористио његово добро расположење и причљивост да посведочи када је почео да пише и одлучио да се бави књижевношћу.
Стога, замишљен је узвратио да је моје питање чудно, али није узалудно. другим речима пријало му је то питање. Потом је додао, сада насмејан, да је почео да пише кад је научио да чита, у Александровцу Жупском, у коме је рођен 1932. године, заједно са сестром близнакињом Миленом, од малих ногу надахнут лепотом Жупе и њеног виногорја, врховима Гоча, удаљеног Копаоника и Јастрепца.
Буца је завршио први разред основне школе у Крушевцу, а после тога своје школовање наставио у Пожаревцу.
Међутим, ечака су одушевиле странице „Зорице“ и брзо се усудио да редакцији, без ичијег знања, тајно пошаље свој први писмени текст „Моје родно место“, описујући тадашњи Александровац Жупски. Буца и данас чешће борави у родном месту, предајући се стваралаштву родољубиве и поезије за децу.
У „Зорици“ је објављен дечаков прилог, донео му је поштовање старијих и дивљење вршњака. Буца је дуго чувао примерак поменутог дечјег листа, у коме је његов прилог, али игром случаја га је касније загубио у некој селидби.
Након другог светског рата
У време Другог светског рата, а посебно фашистичке окупације, Буца је наставио да пише песмуљке и песме у којима исмева и осуђује бугарске и немачке фашисте.
После тога, револтирани Буца је написао дужу песму, проткану болом, младалачким пркосом и клетвама.
Из почетка, прво је писао у римама, донекле се угледајући на Војислава Илића, најбољег српског песника 19. века, чију је „Зимску бајку“ наизуст знао,а такође инеколико поема.
На Буцино књижевно формирање знатно је утицао отац Милан који је напорно радио у Крушевачкој болници и празничне данас користио да оде у Александровац Жулски, породици која је тамо становала.
Буца се чуди зашто наши савремени песници, изузев Бранка В. Радичевића, не стварају распеване приче и препричане песме.
Слично писању раног детињства , Милосав Мирковић. Буца је наставио да пише, а и да сарађује у листовима за децу. У „Пиониру“, у трећем броју, Мира Алечковић и Бранко Ћопић, повољно су оценили његову песмицу, након чега су је одмах објавили.
Изнад свега, за узоре и подстрекаче, Буца признаје баку Милену, учитељицу Јованку, оца Милана, ујака Микљу, а и великане српске класике Војислава Илића, Јанка Веселиновића, Стевана Сремца и Бранка Радичевића.
За плодоносно и разнолико књижевно стваралаштво Милосав Мирковић Буца је добио више књижевних идруштвених признања.
—
Како су постали писци – Милосав Мирковић Буца, архива „Змај“, фебруар 2000. године.
Милорад ГОНЧИН
