Значајне личности наше прошлости: просветитељи, научници, писци и песници, сликари и други значајни људи. Потруди се да када ово наше време буде прошлост, твоје име буде уписано у списак значајних људи, да се вечно памти!
“Десанка Максимовић је најдужа моћ српског језика. За њеног века угасили су се толики вулкани, пресушиле реке, затворили рудници, пресахли извори – само је она све дуже певала, што је дуже живела “
Матија Бећковић
Мало је песника које смо тако волели и волимо као Десанку Максимовић. Сетимо се, само, свих увеличаних фотографија и натписа са њеним именом по нашим школама. Куд год је стизала, дочекивали су је радосно и побожно – и деца и омладина и људи дубоке старости. Волела је и птицу и биљчицу, а стално бринула о човеку.
За читаоце “Змаја” ево малог подсетника на најважније датуме из њеног живота:
1898. Родила се 16. маја, у Рабровици код Ваљева, од оца Михаила (свештеника) и мајке Драгиње.
1905–1909. У Бранковини и Ваљеву учи основну школу.
1919. Завршава Гимназију у Ваљеву.
1920. Објавила прве песме у часопису “Мисао”.
1923. Дипломирала на Филозофском факултету у Београду.
1927. Објавила прву књигу песама за децу „Врт детињства“.
1941. Пише поему о стрељању крагујевачких ђака.
1953. Пензионисана као професор Прве женске гимназије у Београду.
1955. Објавила књиге „Мирис земље“, „Лептирова успаванка“ и „Росна руковет“.
1958. Одликована Орденом заслуга за народ I реда.
1964. Објавила књигу „Тражим помиловање“.
1973. Објавила књигу „Немам више времена“.
1975. Добила специјалну „Вукову награду“.
1983. Објавила књигу „Слово о љубави“.
1989. Присуствовала прослави шест векова од Косовског боја.
1990. Подигнут јој је, за живота, споменик у Ваљеву.
1992. Његова светост патријарх српски господин Павле уручио јој је Орден Светог Саве.
1993. Умрла у свом дому у Београду, 11. фебруара. Сахрањена је у својој Бранковини – 13. фебруара.
