ЊКВ књегиња Љубица Карађорђевић, у ексклузивном интервјуу за „Змај“, поделила је успомене из раног детињства. Она је свима послала поруку: уметност и културу треба учинити живом и опипљивом.
На почетку разговора, наша саговорница открива да јој је тешко да издвоји само једног писца који је оставио највећи утисак на њу. Како истиче, избор књига често зависи од периода у животу и питања која нас у том тренутку заокупљају.
– Тешко је издвојити само неколико њих, или још горе – само једну књигу, јер сваки период живота носи своје ауторе и дела која оставе траг. Оно што читамо често зависи од фазе у којој се налазимо, искустава кроз која пролазимо и питања која нас тада заокупљају. Сећам се прве књиге коју сам узела из школске библиотеке – Краљевић и просјак Марка Твена, у пожутелом, старом издању са мирисом који имају само књиге које су прошле кроз стотине руку. Онда Хајдуковог серијала Градимира Стојковића, који сам читала бар десетак пута као тинејџерка. Касније су дошли Скот Пек, Меша Селимовић, Карлос Руис Сафон, Џордан Питерсон… Ако морам да издвојим само једно дело, онда нека то буде Пут којим се ређе иде – књига која ме је научила да свесно бирам трасу, макар она била и трновита. – започиње разговор за „Змај“, књегиња Љубица Карађорђевић.
Љубица истиче да је промоција културног наслеђа од суштинске важности и да је обавеза свих нас да га негујемо и очувамо.
– Књижевност је и алат и благо. Она нам помаже да проширимо вокабулар, боље формулишемо мисли, разумемо свет и себе. Кроз књиге можемо да стекнемо искуства за која би нам у стварном животу требале деценије. Али књижевност је и сведочанство – белег једног народа, његове историје, веровања, вредности. Ако желимо да очувамо своје културно наслеђе, књига је најбоље место одакле треба да почнемо. Да бисмо утицај неговали од малих ногу, важно је пронаћи жанр који ће деци бити занимљив и онда темељно и упорно гајити љубав према књизи. То је права инвестиција у очување наше традиције. – наглашава књегиња.
Са посебном сетом књегиња Љубица, присећа се једне књиге која јој је обележила детињство, а то је „Змајева ризница“, издање жутих корица која краси библиотеке многих домова. Баш ту књигу приредила је бивша главна и одговорна уредница „Змаја“, Мира Алечковић.
– Чим сам видела ово питање, пред очима ми се појавила Змајева ризница, она велика књига жутих корица коју је скоро свако дете имало. Циганин хвали свога коња, Материна маза, Анка и маца – то су песме које сада читам својим ћеркама. Испуне ме сетом, али и оном искреном, детињом радошћу – додаје наша саговорница.
На питање да ли је као дете читала часопис „Змај“, са осмехом одговара:
– Јесам, у школи! И то је одличан пример како се код деце може неговати љубав према књижевности. Драго ми је што сада могу да дам интервју за вас! – усхићено додаје Љубица.
Како каже наша саговорница, њу највише привлаче теме психологије, јер сматра да оне обликују човека и његов поглед на свет.
– Волим да читам психологију, јер ми помаже да боље разумем себе, друге људе и динамику света око нас. Али, једнако су ми блиске и теме борбе за Добро, херојства, храбрости и истрајности. Приче у којима се мали супротстављају великима, не одустају пред препрекама и остају верни својим вредностима – то су књиге које ме увек привлаче и остављају највећи утисак – каже књегиња.
Говорећи о значају књижевности у разумевању историје, наша саговорница истиче да би пажљивије читање оваквих дела могла помоћи да се лакше разјасне многе историјске нејасноће.
– Да одговорим на примеру наше породице – постоји много нетачних веровања о, рецимо, краљу Александру. Бројне осуде се износе, а да људи заправо не разумеју у каквим околностима је Србија тада била, какве је све притиске наша земља трпела, зашто су и краљ Александар, али и многи учени људи око њега, веровали да је кључ у уједињењу. Када бисмо више читали књиге, а мање кликтали на сензационалистичке наслове, могли бисмо да донесемо промишљеније, заокруженије закључке. Без читања, постајемо лако подложни манипулацији и површним информацијама – сматра Љубица.
Тренутно је посвећена бројним пројектима усмереним на рад са децом.
– Тренутно радимо на неколико великих пројеката у оквиру Фондације Корени. Дечји фестивал Опленац наставља да расте и постаје место сусрета и радости за хиљаде деце. Дечје Сретење је један од најлепших пројеката који нас подсећа на важност очувања наслеђа и традиције. Недавно смо завршили изградњу природног игралишта на Опленцу – простора који деци омогућава игру у природи, уз сву њену лепоту и изазовност. Кроз сав наш рад ослањамо се на велики број волонтера са којима активно сарађујемо, развијамо едукативне и мотивишуће садржаје за младе. Настављамо да градимо, да стварамо, да деци дајемо платформу за здрав развој, а младима разлог да остану овде и граде боље друштво – открива наша саговорница.
Њене ћерке већ сада уживају у књигама, а њихова кућна библиотека обухвата све – од Змаја и Десанке до Киплинга и Луиса Керола.
– Њихова мини-библиотека је разнолика – од Змаја, Десанке и Ршума, до Киплинга и Луис Керол. Исидора још увек ужива у књигама које могу да се додирују, које имају звукове и велике, смешне илустрације. Наталија, са својих шест година, већ полако развија љубав према „правим“ књигама. Једва чекам да научи да чита и да јој се отвори један потпуно нови свет – појашњава наша саговорница.
Као велики љубитељ коњичког спорта, открива да су јој амерички квотери омиљена раса коња.
– Мој фаворит су амерички квотери – каубојски коњи, снажни, стабилни, експлозивни кад треба, а онда мирни толико да могу дете да носе. Имамо их неколико и обожавам њихов темперамент – прича Љубица Карађорђевић.
Љубица објашњава како балансира између породичних обавеза и јавних дужности:
– Није лако. Девојчице полако уче шта значи одговорност, треба одстајати мирно и бити тих на литургији, или се фотографисати изнова и изнова. Али причамо им о прецима, о обавезама које титула носи, и трудимо се да им будемо добар пример. Што се тиче баланса – нема га, да будем сасвим искрена, не остављам довољно времена за себе, и не мислим да је то добро, али и то је фаза. Док су деца мала, темпо је брз, верујем да је код свих родитеља са малом децом тако – појашњава Љубица и додаје на који начин лакше приближити културу и уметност:
– Култура мора да буде приступачна и интерактивна. Деца најбоље уче кад могу нешто да осете својим рукама, када су активни учесници. Наше искуство кроз Дечји фестивал Опленац и Дечје Сретење јесте да деца најдуже памте и најбоље разумеју оно што проживе – зато уметност и културу треба учинити живом и опипљивом – додала је наша саговорница.
За крај, књегиња Љубица упућује поруку нашим читаоцима:
– Не чекајте да неко други сачува ваше корене – то је ваша одговорност. Проучавајте своју историју, будите добар пример, радите на себи, па онда и на свету око себе. Култура и традиција не могу се сачувати саме – на сваком од нас је да их пренесемо даље – закључује разговор за „Змај”, књегиња Љубица Карађорђевић.
