Објава поводом 50 година часописа ЗМАЈ
Ово би требaло да буде кратка прича о нашем „Змају“. Повод је слављенички: педесет година од изласка првог броја. Повод је, дакле, свечан, па би и прича требaло да има неке свечане тонове, и неке свечане речи. Да ли ће их бити?
Можда мало xoћe, можда мало неће – видеће се на крају приче. Дакле, педесет година „Змаја“, књижевног часописа, књижевног листа, књижевне ревије – свако га назива како му годи и прија,па нека га назива како жели, и како хоће, само нека га редовно има у рукама, нека га чита, ваљда ће од тога имати неке користи, и неког задовољства. „Змај“ и Змај.
У каквом су сродсгву та два назива, та два имена?
Чудна се нека бројка уплела у повезаност ових двају назива, или имена, једна четворка у тој дугој вези Змаја с наводницима и Змаја без наводника: године 1864., Јован Јовановић Змај покренуо је хумористичко-сатирични лист „Змај“, године 1904. преминуо је Јован Јовановић Змај, године 1954. настављачи Змајевог дела основали су књижевну публикацију „Змај“, године 2004. обележава се стогодишњица смрти Јована Јовановића Змаја, године 2004. обележава се и педесеrогодишњица књижевне публикације „Змај“
Два Змаја, један с наводницима, други без наводника, кроз протеклих четрнаест децениаја у деветнаестом, двадесетом и на почетку двадесет првог века. Прича о првом „Змају“, оном од хумора и сатире, одавно је завршена: живео је само седам година, и утихнуо 1871. Прича о другом „Змају“, песничком и прозном, још траје: овај педесетоroдишњак и данас дише, помало живи, помало не живи, али – дише.
Ова друга прича зачиње се године 1954. Било је то време прилично одмакло од завршетка Другог светског рата, али још далеко од правог берићета, у свему па и у култури, оскудно у књижевним лубликацијама, нарочито у издањима за младе читаоце. У библиографским прегледима мало је било књига за децу, а листова и часописа тек понешто. Стога је група угледних песника и прозаика одлучила да покреие публикацију која би била упућена деци и омладини, полетарцима али и читаоцима стасалим за читање и самостално прихватање понуђеног штива, и да јој надене име славног претходника Јована Јовановића-Чика Јове Змаја.
У импресуму данашњег „Змаја “ пише да су покретачи и оснивачи часолиса били:
Мира Алечковић, и данас главни и одroворни уредник, песник и романсијер, један од најугледнијих писаца за децу и младеж, вредни прегалац на књижевном васпитавању младих нараиштаја.
Гигop Витез, песник и преводилац, стваралац истанчаног и једноставног лирског казивања, маштовити треагалац за скривеним лепотама интимног света детета.
Александар Вучо, представник предратног надреалисгичког покрета, песник који је у српску поезију за децу унео нове, превратничке елементе и тонове, теме и садржаје, сугеришући младом читаоцу „један нови ред мисли, обрта, језичких пустоловина и имагинације“.
Арсен Диклић, песник, романсијер, приловедач и драматичар, лиричар изнијансираног израза и мешовитих ситуација, сликар дечјег света у војвођанском поднебљу.
Бранко Ћопић, писац који се детету обраћа непосредном поруком, претежно хумористичког карактера, понекад у краткој форми, понекад у широкој лирској распеваносги, увек свеж и младом читаоцу драг.
Тако је данашњи „Змај“ кренуо међу децу, тог јануара 1954. Година по година, деценија по деценија, и ево га у педесетогодишњици нелрекидног излажења, у јубилеју какав доживљавају само публикације изузетног садржаја и значаја.
Данас се може рећи да нема ниједног књижевног имена које се појавило у литератури за децу друге половине двадесетог века – уз оне старије, разуме се – а да није забележено у садржајима „Змаја“. Ту су: Десанка Максимовић, Гвидо Тартаља, Душан Радовић, Драган Лукић, Ђорђе Радишић, Воја Царић, Мирко Петровић, Гроздана Oлyjић, Љубивоје Ршумоsић, Васка Јукић Марјановић, Милорад Гончин, Добрица Ерић, Стојанка Грозданов Давидовић, Слободан Сr•анишић, Перо Зубац, Павле Кићевац, Раша Попов, Милован Данојлић, и многи други, и сви осгали, до краја.
И врхунски великани писане речи за децу, и они који нису сгигли до врха, и врхунски мајстори ликовне илустрације, и они који су тек улазили у ту област сгваралаштва – сви су се са подједнаком љубављу прихватали сарадње са „Змајем“, знајући каква је улога овога часолиса у естетском васпитавању младих, неговању уметничког укуса и формирању целовите личности.
Отворен за сарадњу и самих читaоцима, младих песника који се тек окушавају у стиху, „Змај“ је био, и остао, јединствена антологија књижевног и ликовног стваралаштва за децу у току последњих педесет година.
Имао је „Змај“ у свом веку изузетне, златне тренутке који осгају за понос и уредницима, и сарадницима, и онима којима је намењен. Имао је и оне друге, тамније, бивао је у разним невољама и неприликама, пре свега финансијске природе, али је увек нaлазио начина да их превлада. Та виталност увек је истицана као један од његових битних квaлитета.
Чини се, међутим, да овај часопис никад није био у тако тешком положају у каквом је данас, кад обележава своју јубиларну годишњицу. Па ипак, можда ће баш тај златни тренутак опоменути политичке, друштвене, економске и све остале званичнике и покренути их да на други начин гледају на његове будуће дане, онако како име и традиција „Змаја“ заслужују.
„Змај“ ћe, надамо се, верујемо, сигурни смо, и остати, и остати. И поред свега. И упркос свему.
