Више

    Писак локомотиве, Миленко Ратковић

    Писак локомотиве
    Аутор: Миленко Ратковић

    Савладавајући најтежи успон, локомотива је бректала и шиштала, обавијена густом паром и димом. Машиновођа Митар је ту увек убацивао у ложиште још неколико лопата угља. А кад би се попели на највиши превој, предахнули би обоје и локомотива и машиновођа.

    Он би тада извадио кутију дувана и почео савијати цигару. И управо ту, иза превоја, налази се усамљена кућа, удаљена стотинак метара од железничке пруге. Обична планинска кућа, са једним прозором само, па је дим избијао из свих шупљина на крову.

    Раније Митар није обраћао пажњу на ту кућу. Али нешто му је постало загонетно. У време проласка воза један дечак је редовно махао руком. О њему је машиновођа говорио својој жени.

    – И данас је онај мали био на прозору. Који мали? упитала је жена не подижући поглед са чарапе коју је плела.

    Причао сам ти јуче о оном малишану који увек стоји на прозору и маше руком.

    Па шта је у томе чудно?

    Дете маше возу, то раде сва деца. Али овај је увек на истом месту. Зашто некад није у кућном дворишту, или крај пруге?.. Морам то видети – говорио је стари машиновођа.

    Али то није могао да учини. Планинска кућа је била далеко од насеља железничара, а воз се, наравно, није смео зауставити да би машиновођа посетио загонетног малишана. Размишљајући о томе, Митар се досетио како ће боље видети дечака-узеће дурбин!

    Кад је сутрадан воз избио на планински превој, машиновођа извади из торбе дурбин и поче осматрати планинску кућу. Као и увек, дечак је стајао на прозору и махао.

    Кроз дурбин је изгледао сасвим близу, тако рећи на дохват руке. И тада машиновођа откри и оно што је и слутио: дечак је био слеп! Очи су му биле заклоњене тамним наочарима.

    Узбуђен, машиновођа два пута повуче писак. Продоран звук одјекну са околних планина, а малишан, наслућујући да је тај поздрав упућен њему, још јаче замаха објема рукама. Од тада сваког дана, у исто време, машиновођа је писком локомотиве поздрављао слепог дечака.

    Није ни слутио колико му задовољства тиме причињава. Пролазили су дани, месеци, године… У железничком предузећу приређена је мала свечаност.

    Испраћали су старе железничаре у пензију. Било је доста песме, здравица и шала, али се туга није могла сакрити.

    Митар се тешка срца одвајао од своје локомотиве, коју је возио много година и у којој се осећао као у рођеној кући. И још нешто је жалио: неће више видети слепог дечака, неће га поздрављати писком локомотиве…

    Следећег дана воз је прошао поред планинске куће без писка. Малишан, који је махао са прозора, одједном се растужио.

    Схватио је да у локомотиви није више његов пријатељ, коме не зна ни боју гласа, ни изглед, али који је сигурно добар.

    Тешко му је било што престаје игра која је испуњавала задовољством његово празно детињство. У то време, исто тако тужан, сједио је Митар у свом стану. Гледајући часовник, размишљао је:

    – Ето, сада дечак маше, маше…

    Требало би га поздравити сиреном… Помислиће да ми је досадило свакодневно поздрављање. Он ће због тога цео дан бити тужан.

    Морам му објаснити да ја више нијесам у локомотиви. И, коначно, време је да се с њим упознам“. Митар обуче капут и крену.

    ИЗВОРЗмај
    spot_img
    Часопис ”Змај”
    Часопис ”Змај”https://casopiszmaj.com
    Дечји књижевни часопис Змај се обраћа се младим читаоцима у Србији. Намера часописа је да књижевно образује децу укључујући српско културно наслеђе.

    ПОСТАВИ КОМЕНТАР

    Молимо унесите свој коментар!
    Молимо унесите своје име

    ПРОЧИТАЈ И ...

    spot_img