– Сваку своју песму, потписујем поново. НИ једне се не одричем. Данас у Крајини постоји поново „петровачка цеста“. И данас се, баш као и некада, пуца на избегличке колоне. То је велика трагедија.Верујем да ће се наћи неки млади људи који ће успети да затру злом.
Да је којим случајем имао златасту оловку, Мирослав Антић је, својевремено, могао исписати чудесне редове о њој – новосадској девојчици, београдској ученици, скојевки, Мири из књига и Мири обичној, свакодневној. Да је заиста имао баш ту златасту оловку, за којом је свагда жалио, могао је започети и хронику „о једној транспарентној, вечно поштеној генерацији писаца, гимназијски заљубљеној у револуцију и у своју једину, ратом ометену, ”младост“.
А она, Мира Алечковић, песникиња из читанки и антологија, ученица Десанкина, илегалац („никад руководилац, увек једна од многих са списка отписаних“), хуманиста са слухом за младост и за грешке младости, поетеса лепоте, доброте и трајања, увек склона да устврди да смо у ствари, „толико живели, колико смо љубави дали онима које волимо“ – данас каже:
– Сваку своју песму, потписујем поново. Ни једне се не одричем. Све оно што сам створила било је дубоко доживљено у једном времену, у времену у коме је настало. Неки, ето хоће да избаце „Звездане баладе“ из школских уџбеника. Ја нећу подићи глас. Нека поступе по савести.
У соби њеног дома, која прозорима грли цркву Светог Марка, сунце као за инат редовно касни. Баш шкртари, па га буде тек касно поподне. А песници воле сунце.
Нове петровачке цесте
Мира се секира. Потресена је страдањем нашег народа у западној Славонији. Баш пре него што ћу стићи, прича, звала је редакцију „Змаја“, своју редакцију и захтевала да се промени ударна песма. Рекла им је — да штампају Бранкову. Ону „На Петровачкој цести“.
– Данас у Крајини постоји иста таква цеста, каже, и не труди се да заустави сузе. Свеједно како се та цеста тамо зове. И данас се, баш као и некада, пуца на избегличке колоне. То је трагедија. Велика трагедија. Песникиња, која је једном као заклетву изговорила да је љубав мудрост, а мржња глупост, данас после пола века од победе над фашизмом, на питање да ли понекад помисли како је „све било узалуд“, одговара:
– Не, није било узалуд. Али, фашизам ипак није дотучен. Победили смо немачки, италијански, бугарски и шиптарски фашизам. Победили смо домаћи фашизам. Веровала сам да више никада неће подићи главу. А то се, ипак, десило. На моју тугу и чуђење, то неће да виде баш они који су нам у тој суровој и крвавој борби били савезници. Па, ипак, упркос свему, желим да верујем да ће се наћи неки млади људи који ће, једном за свагда, успети да победе и затру то велико зло.
Једна дивна младост
Песникиња застаје. Да смири глас. И око. Да се сети своје младости и једног времена када је читав народ сањао о слободи чврсто уверен да ће она стићи, да ће је изнети на сопственим рукама.
– Ми смо пошли у ту борбу из родољубља. Из истинске жеље за слободом. Сањали смо земљу социјалне правде и мислим да је доста тога постигнуто. То не може нико да негира. Била је то једна дивна младост, једно време идеала и полета, па ми зато сметају они који, по сваку цену, хоће да фалсификују прошлост. Наша борба је заиста била народна и ослободилачка. Нико се није борио за власт. Мој кум Бранко (Ћопић) је говорио: народ се дигао да спасе себе од покоља.Деца су носила оружје,ја сам их својим очима гледала. То не сме и не може да се заборави.
Размишља Мира о животу, о сновима младости, о пријатељству, о бесмислу мржње и о љубави као неопходност живота.
– Када се десило ово зло, ово гадно време, у коме је из човека избило оног најгоре — сви који су ми били пријатељи ма где се нашли, то су и остали. Док смо могли — чули смо се телефоном.
Да живот буде љубав
Песникиња, за чије је укупно стваралаштво њена професорка и пријатељица Десанка Максимовић рекла да би се могло ставити под наслов једне једине песме „Да живот буде љубав“ и данас не може без песме. И поред обавеза којих је, по правилу, и превише, још брижно негује мајку, 95-годишњу старицу, тихе нежне и широке војвођанске душе.
– Љубав је у томе да се више даје него што се узима, каже. Несрећни су људи који љубав мере на граме. Поред свега што на мене чека, записала сам по нешто о овоме што нас је снашло. То још није завршено. Али песник је једноставно зато да увек запише, не по нечијој наредби, већ по унутрашњем императиву властитих осећања. Те моје песме, те неке нове песме, једно је сигурно биће много тужне. Сваку од њих дубоко преживљавам. То је као жива рана из које потече стих. И зато су моје песме — увек моје.
