Јулијански календар или стари календар је увео Јулије Цезар 45. п. н. е. године и користио се у целој Европи до XVI века, када су државе почеле да прелазе на Грегоријански календар. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар.
Творац календара је грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара, по којем календар и носи име. Јулијански календар није био савршен и његова разлика у односу на тропску годину се повећава за један дан сваких 128 година. То је касније увиђено, па је на сабору у Никеји 325. године одлучено да се из календара избаце 3 дана која представљају акумулирану разлику.
Пошто је Јулијански календар и даље остао непромењен, разлика je до XVI века акумулирала на 10 дана. Када су ово уочили, астрономи су одлучили да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином. То је постигнуто увођењем Грегоријанског календара.
