Мира Алечковић, књижевница и песникиња, рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду. Прву збирку „Звездане баладе” објавила је 1946. године. Говорила је десет језика. Студије славистике и књижевности завршила је у класи академика Александра Белића, а затим и Фушеову школу у Паризу.
У детињству је свако лето проводила на Косову код сестре своје мајке Јелене, учитељице, која јој је пренела љубав за српску народну поезију (епску и лирску), где се играла поред река Ситнице и Лаба. Била је једна од најбољих ученица Десанке Максимовић и њена блиска пријатељица, до краја њеног живота, а Бранко Ћопић јој је био венчани кум. По завршетку гимназије патријарх Варнава јој је указао велику почаст и понудио се да јој буде покровитељ у њеном даљем школовању, у иностранству и о трошку СПЦ, али је те планове спречила његова изненадна смрт.
Са Десанком Максимовић и Бранком Ћопићем, Мира је била један од оснивача часописа за децу „Змај”, а била је и дугогодишњи главни и одговорни уредник нашег листа. Уређивала је и многе часописе за младе.
Стваралачки опус Мире Алечковић представљају 53 књиге за децу и одрасле (око 30 књига за децу, и око 20 књига за одрасле) — поезије и прозе. Њена поезија је дубока, мисаона и упечатљива, у којој се бавила питањима смисла, живота и смрти, као и увек неизбежне љубави. Књиге поезије за одрасле садрже лирске песме које су неоправдано заборављен и запостављен део њеног богатог стваралаштва.
Уредила је први број часописа „Пионир“, који је у току рата издаван илегално. После рата песникиња наставља са друштвеним и књижевним радом. Уређивала је прве послератне часописе и листове за младе: „Омладина“, „Младост“, „Полетарац“, и „Змај“. Више од четрдесет година је била главни и одговорни уредник „Змаја“. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије и председник Савеза књижевника Југославије, у више мандата. У свом друштвеном раду била је и председник Друштва за културну сарадњу Југославија – Француска (40 година), председник Друштва пријатељства Југославија – Норвешка, била је и врло активан члан Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912 до 1918. године, итд.
Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе“ издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле. И њена поезија и њена проза превођене су на више од 20 језика (руски, бугарски, румунски, мађарски, пољски, чешки, монголски, италијански, и на све језике народа и народности СФРЈ (Југославије).
Песничка дела Мире Алечковић припадају традиционалном току поезије која се везује за Јована Јовановића Змаја, Гвида Тартаљу, Десанку Максимовић и Бранка Ћопића. Њена лирика се заснива на једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци. Путем ње у малишанима буди племенитост, учи их да се боре против егоизма и расне дискриминације, и увек је проткана хуманошћу, хуманизмом и човекољубљем. Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе“.
О свом раду Мира Алечковић рекла је:
Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за уточиштем кад изневери свет одраслих.
Преминула је 27. фебруара 2008. године. Сахрањена је 3. марта уз војне почасти у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
