Као млада писала је за ”Змај”. Једна од најпознатијих писаца за децу. Аутор је многих романа за децу. О раду и делу Весне Алексић могло би се писати месецима, али за читаоце ”Змаја” приредили смо интервју који ће оне најмлађе мотивисати да се баве оним што воле.
– Ја сам постала писац у двадесетом веку али време уопште није важно! Важно је само да ли је то што се пише за децу права књижевност или не. Претпостављам да мислите да је 21.век изазов због превелике употребе екрана, компјутера, видо-игара, телевизије и сл. али ја ту не видим велику опасност. Увек је, у сваком времену, био мањи број људи који читају,(па и међу децом), у односу на број оних који НЕ читају.
Вена каже да је почела да пише случајно, када је једном приликом са колегама припремала приредбу за децу, али како је време одмицало, жеља за исписивањем редова није избледела.
– Тај однос је увек био исти. Већи изазов је у поплави веома лепо и скупоцено урађених књижица и приручника који немају већу вредност од споменара који су били у моди половином прошлог века и који се продају „као алва“, али немају књижевну вредност којој ја тежим у свом стваралаштву. Почела сам да пишем случајно, припремајући са васпитачима неку приредбу. То сам објавила у Политици, позвали су ме, рекли да сам талентована и да наставим даље… И, ево ме – прича наша саговорница.
Сигурни смо да су вам деца из вртића инспирација, колико је тешко у неком од ваших дела описати њихов карактер?
– Ја сам стручни сарадник-педагог и радила сам и у школству, и у предшколству али рад са децом је само мали део мог посла. Ипак, знам много деце и много прича. Инспирација ми је живот који се дешава око нас. Мој лик никад не буде само једно конкретно дете већ је често то комбинација више њих, и мене саме. Ево управо завршавам роман где сам хтела буквално да опишем једну малу кинескињу коју знам…Нисам сигурна да сам успела да је „скинем“ у потпуности … Увек постоји мала помереност коју чини наше властито искуство и наше прочитане књиге. Уметност је увек мало померена реалност и у томе је и чар, и тешкоћа створити је – објашњава наша саговорница.
Да ли се слажете да писац не пише две врсте књига за старије и одрасле, већ само осећа коме је књига намењена?
– То је доказано; не постоје књиге за децу и књиге за одрасле, него само добре и мање добре. Оне добре , читају сви! Најбоља књига је она у којој ужива више генерација, свака на свој начин. А таквих има пуно – поручује Весна.
Какав савет бисте дали родитељима у вези са куповином књига?
– Било би добро навести децу да прочитају класике, проверено добре књиге, затим наше књиге…Не волим кад деца знају све о Толкину а нису читала Бранка Ћопића или Владимира Стојшина и тд. Не волим кад читају (због неке моде) неке непроверене књиге , серијале и сл. Идеално би било набављати деци књиге које су претрајале много времена због својих несумњивих вредности, овде мислим и на наше, и на стране књиге. А кад схвате шта је добро, даље ће и сами знати да одаберу – саветује родитеље позната књижевница.
Какав је положај књижевности за децу код нас?
– Необјашњиво лош мада доноси великиу зараду издавачима јер ће родитељи радије купити детету књигу него себи. Књижевност за децу код нас је некако маргинализована и третира се често као стваралаштво пригодно и од мањег значаја. То се види и по простору у медијима, по реклами, по наградама….Награде за најбоље књиге за младе су новчано безвредне што није случај са књигама за ткз, одрасле. Хонорари које добијају писци за децу су мизерни али писци за децу имају нешто што нико нема а то је ИСКРЕНА ПУБЛИКА. То је непроцењиво. Код деце нема лицемерја, свиђа им се или не свиђа. Нема „царевог новог одела“ што се код одраслих често догађа!
Ко су вам омиљени писци, а која књига је на вас оставила највећи утисак?
– Волим Сингера, Роалда Дала, Толкина, Ћопића, Никола Аманитија, Бору Ћосића, Радована Б.Марковића…Посебан утисак у задње време оставила је на мене књига “Semper idem”Ђорђа лебовића…То је озбиљна прича коју говори дечак! Често се враћам књизи „Улога моје породице у светској револуцији“ Боре Ћосића и књизи „Ловац у житу“ Селинџера…Те су ми омиљене – прича наша саговорница.
Да ли сте читали „Змај“ и уколико јесте, шта сте највише волели у нашем листу?
– Имам сачуваних бројева „Змаја“ баш доста. Била сам прошле јесени и на изложби старих бројева. Као дете, волела сам текстове Драгана Лукића и Милована Данојлића, посебно. Објавлјивала сам и ја у „Змају“ доста. Увела ме ту Мира Алечковић. Била је благонаклона према нама, почетницима. Читала су га и моја деца. И ту је и одговор на ваше последње питање: свако детињство у овој земљи требало би да протекне са Змајем писцем и „Змајем“ часописом, колико год се може – закључује Алексићева.
