Београд је град који је током своје дуге историје рушен и поново подизан више од четрдесет пута. Ипак, један датум стоји урезан као најцрњи међу црнима – 6. април 1941. године. Тог дана, Београђани нису изгубили само своје домове, школе и болнице; тог дана је покушано брутално брисање српске културе. На Косанчићевом венцу, у пламену који је куљао ка небу, нестала је Народна библиотека Србије, а са њом и непроцењиво благо које је чувало тајне нашег народа од средњег века па све до модерног доба.
Шестог априла 1941. године, тачно у 6 часова и 30 минута, звук сирена пресекао је јутро. Немачка авијација је у операцији под циничним називом „Казнена одмазда“ (Strafgericht) почела немилосрдно бомбардовање Београда. Иако је град претходно проглашен за „отворени град“, што је према међународном праву значило да не сме бити мета јер није војно брањен, нацистичка Немачка није марила за правила.
Београд је тог дана напало 484 авиона у четири велика таласа. Први удари били су усмерени на војне објекте, железничку станицу и стамбене зграде. Међутим, оно што се догодило у поподневним часовима јасно је показало да је циљ агресора био и духовно уништење једног народа.
Милош Трифуновић: „Метните у подруме“:
Зграда на Косанчићевом венцу, некадашња фабрика картона Милана Вапе, постала је дом Народне библиотеке 1925. године. Иако су њени зидови чували највредније што један народ има, судбина тог блага зависила је од политичких одлука. Управник библиотеке, Драгослав Илић, већ је био спремио 58 великих дрвених сандука за евакуацију.
Међутим, само три дана пре напада, 3. априла, тадашњи министар просвете Милош Трифуновић донео је кобну одлуку. Он је наредио обустављање евакуације не само за Библиотеку, већ и за Државни архив, Етнографски и Народни музеј. Када су директори ових институција покушали да протестују, министар им је упутио срамотну реченицу: „Метните у подруме, збрините како знате“. Тиме је културно благо фактички остављено на милост и немилост бомбама, набацано у холове и подруме уместо да буде на сигурном, ван града.
Библиотека је погођена у трећем таласу напада, око 16:00 часова. Неколико тешких запаљивих бомби пробило је кров. Пошто је зграда била пуна папира и дрвених полица, а водоводне цеви у граду већ разорене, ватру није имао ко ни чиме да гаси. Библиотека је горела три дана. Сведоци су касније причали како је ваздух над Београдом био пун „црног снега“ – изгорелих страница књига које је ветар носио чак до Земуна и Панчева.
Губитак је био несагледив. У пожару су заувек изгубљени:
- „Слово љубве“: Рукопис из прве половине 15. века деспота Стефана Лазаревића, један од најлепших споменика наше књижевности.
- 1.424 средњовековна рукописа и повеље: Укључујући непроцењиви Зборник попа Драгоља из 1259. године.
- Личне драгоцености великана: Изгорела су писма Карађорђа, Доситеја Обрадовића, Вука Караџића и Ђуре Даничића.
- Коректуре писаца: Пламен је прогутао оригиналне рукописе са исправкама аутора, међу којима су биле „Зона Замфирова“ Стевана Сремца и „Приче“ Боре Станковића.
- Збирка турских докумената: Нестали су јединствени извори о историји Београда и Србије под османском влашћу.
- Брисање новинарства: Стручњаци истичу да је избрисан траг о српском новинарству у Краљевини Србији, јер је изгорео велики број комплета новина и часописа који су излазили од 1880. до 1941. године.
На суђењу после рата, немачки генерал Александар Лер признао је да је библиотека намерно гађана јер је чувала идентитет српског народа. Данас, на месту где су некада стајали ови рукописи, налази се меморијални локалитет на Косанчићевом венцу. Темељи старе библиотеке су конзервирани да нас подсећају на овај страшни „културоцид“.
Иако је Народна библиотека Србије подигнута из пепела и данас живи на Врачару, 6. април остаје дан сећања на све оне неиспричане приче и изгубљене стихове који су постали дим. Сваки пут када отворите књигу, ви на свој начин пркосите том пламену и чувате пламен знања који нико не може потпуно угасити.
