ЕКСКЛУЗИВНО – Луис Мерло из серије „Интернат” за „Змај“: „У мени је нешто његово, тумачио бих Јована Јовановића“

Неке улоге обележе читаве телевизијске епохе. Неки глумци постану лица уз која одрастају генерације. За публику у Србији, Луис Мерло припада управо тој категорији. Наш саговорник славу на овим просторима стекао је улогом Хектора де ла Веге у серији „Интернат“.

У првом ексклузивном разговору за српске медије, Мерло за часопис „Змај“ говори о одговорности коју носи лик заштитника, тежини туђих судбина на екрану и свесној одлуци да у времену убрзаног живљења остане веран позоришту.

Његов Хектор био је стуб одговорности – фигура која је напуштеној деци заменила и оца и дом. Присећајући се тог феномена, Мерло признаје да је рад са тада младим надама, а сада међународно признатим глумцима, био олакшан њиховим талентом, али је захтевао специфичан глумачки приступ.

– Као глумац, напоменуо бих да је бити поред тих младих глумаца који су се већ међународно доказали, као у случају Ане де Армас, врло лако, јер вам они сами то знатно олакшавају. Али нијанса је у томе што је мој лик морао да усклади дисциплину и ауторитет, увек из идеализма и романтизма. Он је заљубљеник у своју професију, у потрази је за својом сестром и брине о свом сестрићу. Хоћу да кажем да постоји веома романтична димензија тог лика, коју је лепо играти, јер моћ коју он има над ученицима јесте моћ некога ко брине о тој „јадној богатој деци“. – отпочиње разговор за „Змај“ славни глумац.

У мрачним ходницима „Црне лагуне“ преживљавало се искључиво захваљујући поверењу. Док су ликови пред камерама учили кога смеју да држе за руку, Луис је иза кулиса тај крхки однос са младим колегама градио кроз апсолутно поштовање њиховог простора.

– Никада се нисам мешао у њихов рад, јер је за то постојао редитељ и јер су они већ били добри када су дошли – наглашава наш саговорник.

Вишедеценијско лутање кроз лавиринте комплексних судбина учинило је да даске које живот значе за њега постану много више од пуког радног места, претвориле су се у алат за интроспекцију.

– Глума, свет театра и интерпретације помогли су ми да унапредим све аспекте свог живота – истиче Мерло.

Ипак, да би се та унутрашња трансформација верно пренела на публику, неопходан је хируршки прецизан баланс. То је, према његовим речима, вечити плес између онога што мислимо и онога што осећамо.

– Савршена комбинација те две ствари. Све потиче из ума, а мора се завршити у срцу – појашњава он.

Његов уметнички печат није урезан само у културу, већ и у капитална дела светске књижевности. Изношење комплексне филозофије Алберта Камија пред гледалиште захтевало је надљудски напор да се теза не само изговори, већ и дубински проживи.

– Да, савремени класик био је „Калигула“ Алберта Камија. Ками је изложио суштину егзистенцијализма који су заступали Сартр, Бовоар и многи други – био је то културни покрет. Егзистенцијализам има дубину у свим својим концептима, а да би то било позоришно, односно да бисте то могли изговорити наглас и да публика разуме, морате веома добро разумети оно што говорите, а то је понекад врло компликовано – објашњава глумац.

И поред те моћи да оживи и најтеже људске драме, Мерло упорно одбија да му се приписују „магична“ својства. За њега не постоје илузије, већ искључиво занат испечен кроз сузе, зној и деценије рада, уз дубоко поштовање онога ко је купио карту.

– Веома поштујем уметнике, али себе сматрам само интерпретатором. Ја тумачим оно што је већ створено и радим то са сигурношћу — после 41 године знам да испричам причу, а мој једини циљ је публика која седи да је слуша. – скроман је Мерло.

А како одштампана реч на папиру добија пулс? Све почиње оним првим сусретом са сценаријем, када се рађа визија која тек треба да преживи суровост глумачких проба.

– У првом читању замишљате шта бисте волели да урадите са тим ликом. Јасно видите многе ствари. А онда, кроз понављање на пробама, покушавате да пронађете оно што сте видели при првом читању. Кажете себи: „Желим да урадим ово и ово, и да овај лик буде такав.” Затим, кроз пробе, да бисте постали тај лик, у почетку не видите ништа, а онда се мало по мало пали светло… – сликовито описује наш саговорник.

Да праве вредности не познају географске границе, доказао је и Луисов сусрет са српском културном баштином. Када смо му представили лик и дело Јована Јовановића Змаја, чије име наш лист с поносом носи, Мерлова реакција открила је дубоко уметничко препознавање.

– Тумачио бих самог Змаја. Осећам се поистовећено са његовом дуалношћу и способношћу прилагођавања. Змај није био само једна ствар, био је лекар који је дању лечио тела, а ноћу песник који је исцељивао душе – искрен је шпански великан.

Ослушкујући потребе нових генерација, његов однос према деци која тек откривају сцену потпуно је лишен академске укочености. Уместо сувопарних лекција о дикцији, нуди им рецепт за очување духа.

– Никада им не бих дао лекцију из глуме, већ бих им дао савет као гледаоцима: да вреднују и науче да процес позоришне представе иде споро. Живимо у свету тренутности, а тај свет понекад мора да стане, а позориште је једно од места где може да се заустави. Нека се уживе у причу и нека не размишљају о томе како улазе у салу, већ како из ње излазе – саветује глумац.

Док своди рачуне о стотинама живота које је проживео под рефлекторима, јасно је да ниједан одлазак са сцене није био без одраза на његову личност.

– Научио сам да сви ти ликови, ма колико били мрачни или светли, имају нешто од мене, и ја имам нешто од сваког од њих – закључује Мерло.

На самом крају, за младе читаоце „Змаја“ који тек граде своје самопоуздање, оставља поруку која подсећа зашто је машта једини прави пасош за слободу.

– Цео живот путујем на места на којима никада нисам био и можда никада нећу ни бити — и то захваљујући читању – поручује за „Змај“ Луис Мерло.

Дете театра

Луис Мерло није само звезда телевизијских серија. Син је чувених глумаца Карлоса Ларањаге и Марије Луисе Мерло, док су му и баба и деда са обе стране такође били истакнути драмски уметници.

Иако га светска публика препознаје као Хектора из „Интерната” (где је за своју улогу добио престижну награду Iris), Луис је у домовини подједнако вољен због свог невероватног комичарског талента у серијама „Овде нико није нормалан” (Aquí no hay quien viva) и „Серија која долази” (La que se avecina). Ипак, његова највећа љубав остаје позориште – са каријером дугом преко 40 година, Мерло важи за „краља дасака”, а представе у којима игра често су распродате месецима унапред.