Кад је Аја, крупна овца тешког руна и округлих очију, ојагњила своје прво јагње, оно је изгледало као и сва остала новорођенчад: шака влажне вуне која почиње да кмечи. Било је женско. И било је сироче, јер је Аја управо тих дана изгубила мужа кога је много волела. То дете мајка је назвала Аска, налазећи да је то врло пристало име за будућу овцу-лепотицу.
Првих дана јагње је ишло за мајком, као и сва остала јагњад, али чим је стало да трчи на својим крутим и необично издуженим ножицама, и да пасе самостално, одмах је почело да показује своју ћуд. Није се држало мајчина скута, није слушало њена дозивања ни куцање звона на овну претходнику, него је волело да лута путевима које је само налазило, да тражи одвојену пашу на удаљеним и усамљеним местима.
Мајка је опомињала своје, иначе добро, лепо и паметно дете, обасипала га саветима и прекорима и предочавала му све опасности таквог владања у крају као што је њихов, где има увек понеки лукав и крволочан вук, коме чобани ништа не могу и који коље овце и њихову јагњад, нарочито кад се одвоје и залутају. Стрепила је Аја, и често се питала у кога се уметнуло ово њено дете, и то женско, да је овако својеглаво и немирно. На кога је да је, тек то шиљеже — тако у овчијем свету називају шипарице и дечаке — било је велика брига материна. У школи Аска је прилично учила и доста добро напредовала. Али кад год би мајка отишла да се распита за њене оцене и владање, учитељица је одговарала да је дете даровито и могло би да буде први ђак, само да није тако живо и расејано. Једино из фискултуре имало је стално одличну оцену.
Једног дана, кад је завршила са добрим успехом разред, Аска је стала пред мајку и изјавила да жели да учи балетску школу. Мајка се најпре одлучно одупрла. Наводила је многе разлоге, све један убедљивији од другог. Доказивала је да нико у њиховој породици није био друго до мирна и часна овца или ован. Уметност је, говорила је мајка, несигуран позив који нит храни нит брани онога ко му се ода. Пут уметности уопште је неизвестан, варљив и тежак. Шта ће, најпосле, казати цео овај наш овчији свет кад чује да је моја ћерка пошла управо тим путем.
Тако је одговарала Аску њена брижна и добронамерна мајка. Али познавајући нарав своје кћери, унапред је знала да се њеној жељи дуго одупрети неће моћи. И попустила је. Уписала је малу у овчију балетску школу, надајући се да ће тако можда донекле укротити њен урођени немир, иако су и овце и овнови из стада у већини осуђивали ту мајчину одлуку.
То мирење јој је било утолико лакше што је мала Аска заиста показивала много дара и воље за игру и видно напредовала. А уз то, девојчица је била чедна и безазлена како се само пожелети може. Али своје чудне и опасне навике да лута далеко од овчијих пашњака и пландишта није могла да се ослободи никада. И једног дана десило се оно чега се овца-мајка увек прибојавала.
Аска је са одличним успехом завршила прву годину школе и управо је требало да поче другу. Био је почетак јесени са још јаким сунцем, које неприметно почиње да бледи, и топлим кратким кишама од којих се ствара радосна дуга изнад влажних и обасјаних предела. Аска је тога дана била нарочито ведра и живахна и — расејана. Занесена стазицом дола и лепотом сочне траве, зашла је мало по мало све до ивице удаљене букове шуме, па чак и у њу. Ту је трава била, како се Аски чинило, нарочито сочна, и што дубље у шуму, све сочнија.
У шуми је лежала млечна магла; било је бело и светло и тихо.
Аска је истражила старе нагнуте букве, обрасле маховином која опија као прича о необичном доживљају, претрчавала светле, зелене чистине, и чинило јој се да причи нема краја ни необичним доживљајима броја. И кад је била на једној од таквих чистина — нашла се одједном лицем у лице са страшним вуком. Искусан, стар и дрзак, он се био привукао све до тих крајева у које иначе вукови у то доба године не силазе. Његово олињало крзно, зеленкасто и смеђе, омогућило му је да се изједначи са јесењим буквама и травом која почиње да вене.
Дивни предео, који је опијао и заносио Аску, дигао се одједном као танка и варљива завеса, а пред њом је стајао вук ужагрених очију, подвијена репа и као на смех малко искежених зуба, страшнији од свих мајчиних опомена. Крв се у Аски следила и ножице су под њом одрвенеле. Присећала се да треба да дозове своје, и отварала је уста, али гласа није било.
Али смрт је пред њом била, невидљива а једина и свагдашња, грозна и невероватна у својој грозоти.
Вук је направио полукруг око своје непомичне жртве, полаганим, меким ходом који претходи скоку.
Оклевао је, чудећи се и сам како је ово шиљеже, овако младо, бело и лепо, могло залутати чак овамо и доћи му тако рећи под зуб.
То је Аски дало времена и снаге за покрет, али то није био покрет одбране, јер за њега није била способна. Последњи покрет могао је бити само — игра.
Тешко, као у мучном сну, овчица је учинила први покрет, један од оних покрета који се у балетској школи вежбају уз „станглу“ и који још и не личе на игру. Одмах за тим извела је други, па трећи. Били су то скромни, убоги покрети на смрт осуђеног тела. Али, кад је једном почела, Аска их је низала један за другим, са ужасним осећањем да не сме стати, јер ако између једног и другог покрета буде само секунд размака, смрт може ући кроз ту пукотину. Изводила је „кораке“ оним редом којим их је учила у школи и као да чује оштри глас своје учитељице: „Један — и — два! Један — и — два — и — три.“
Тако је ишло све редом. Све што је у току ове године могла да научи. И прешла је и на фигуре које су у школи изводе без ослона, на средини сале. Али ту су њено знање и њене снаге били ограничени. Правилно и потпуно умела је да изведе свега две-три фигуре. И она их је изводила грозничаво. Једна, па друга, па трећа. И ту је био отприлике крај њеног знања и вештине. Морала је да понавља покрете, а бојала се да понављањем не изгуби од своје снаге и привлачности. И узалуд је настојала да се сети још нечега што би могла да изведе и чиме би затрпала понор који је чека на крају игре. Време пролази, вук чека и почиње да се приближава, а пред њом су немилосрдно затворена сва даља знања класичне игре, и глас учитељице постаје све тиши, губи се негде потпуно. Добро је послужило њено мало знање, али сад је и њему дошао крај. Знање изневерило, школа не уме ништа више да јој каже, а ваља живети и, да би се живело, — играти.
И Аска је кренула у игру изнад школа и познатих правила, мимо свега што се учи и зна.
Ко зна да ли је свет овај, откад постоји, видео оно што је тога дана видела скромна и безимена шума изнад Стрмих ливада.
Преко зелених чистина, преко уских пролаза, између сивих и тешких букових дрвета, по глатком и сивом ћилиму од лишћа које се годинама слаже једно на друго, играла је овчица Аска, чиста, танка, ни још овца ни више јагње, а лака и покретна као бела врбова маца коју носи ветар, сивкаста кад би ушла у прамен танке магле, а светла, као изнутра обасјана, кад би се нашла на чистини преливеној сунцем. А за њом је, нечујним корацима и не одвајајући погледа од ње ишао матори курјак, дугогодишњи и невидљиви крвник њеног соја.
Лукави, хладни и пословично опрезни вук, коме ни људи ни животиње нису могли ништа, био је најпре изненађен. То изненађење претварало се све више у чуђење и чудну, неодољиву радозналост. Испрва се присећао ко је и шта је, где се налази и шта треба да ради, и само је говорио сам себи: „Да се прво нагледам овог чуда невиђеног. Тако ћу од овог чудног шиљежета имати не само крв и месо, него и његову необичну, смешну луду и лудо забавну игру; какву курјачке очи још нису виделе. А његова крв и месо ми не гину, јер га могу оборити и заклати кад год хоћу, и учинићу то, али тек на свршетку игре, кад видим цело чудо до краја“.
Мислећи то, вук је ишао за овчицом, застајући кад она застане и опружајући корак кад она вастане и опружајући корак кад она убрза ритам игре.
Аска није мислила ништа. Само је из свог малог тела, које је било саткано од чистих сокова животиње радости, а осуђено на неминовну и непосредну смрт, извлачила неочекивану снагу и невероватну вештину и разноликост покрета. Знала је само једно: да живи и да ће живети док игра, и што боље игра. И играла је. То није више била игра, него чудо.
Тако се — ново чудо! — вуково чуђење претварало све више у дивљење, ствар потпуно непозната у вучијем роду, јер кад би вукови могли да се ичим на свету диве, они не би били оно што су. А то непознато осећање дивљења обезнанило је вука толико да га је једногодишња овчица, мртва од страха од смрти, вукла за собом као да га води на невидљивој али чврстој узици, везаној за невидљиву алку која му је протурена кроз њушку.
Идући тако месечарски, не гледајући где стаје и не дајући себи више рачуна о правцу у ком иде, вук је једнако понављао сам у себи: „Крв и месо овог шиљежета никад ми не гину. Могу да га рашчеречим у сваком тренутку, кад ми се прохте. Него да се нагледам чуда. Да видим још овај покрет, па још овај!…“
И све тако, још овај, па још овај, а сваки је био заиста нов и узбудљив и обећавао идући, још узбудљивији. Промицале су, једна за другом, шумске чистине и сумрачни, влажни ходници испод букава, застрти сувим лишћем.
Сто живота осећала је сада у себи мала Аска, а све њихове снаге употребила је да продужи један, једини, свој живот, који је била већ прегорела.
Ми и не знамо колико снаге и какве све могућности крије у себи свако живо створење. И не слутимо шта све умемо. Будемо и прођемо, а не сазнамо шта смо све могли бити и учинити. То се открива само у великим и изузетним тренуцима као што су ови у којима Аска игра игру за свој већ изгубљени живот. Њено тело се више није замарало, а њена игра је сама из себе стварала нове снаге за нову игру. И Аска је играла. Изводила је све нове и нове фигуре, какве не познаје школа ниједног учитеља балета.
Кад би јој се учинило да се вук прибира и присећа ко је и шта је, она је појачавала брзину и смелост своје игре. Изводила је преко оборених дебала необичне скокове, који су вука нагонили на смех и на ново дивљење и изазивали у њему жељу да се понове. Скакала је на поваљене букве и на оном јастучићу од маховине која их покрива, стојећи тамо на стражњим ногама, правила од себе белу, веселу чигру која заслепљује очи гледаоца. Затим би усправљена, само на предњим ногама, претрчала ситним и све бржим корацима неку равну и још зелену површину међу дрветима. Кад би наишла на отворену стрмину, спустила би се стрмоглаво, опонашајући смелу скијашицу, низ стазу од глатког сувог лишћа. А вук би се сасуљао за њом што брже може, само да не изгуби из вида паузу од игре. Још увек је понављао у себи да му, пре или после, крв и месо овог шиљежета ни гину никад, само да види потпуно и до краја његову игру, али је то понављање сваки пут све краће и слабије, јер је у њему све више места заузимала игра и потискивала све остало.
А ни време ни дужину пута нису мерили ни вук ни Аска. Она је живела а он је уживао.
Кад су чули болни мекет овце Аје и разабрали узнемиреност која је ишла од стада до стада, чобани су изабрали између себе двојицу млађих и смелијих, и послали их у шуму да потреже изгубљено непослушно шиљеже. Један од њих је имао само дренову тољагу, али добру, а други је носио о рамену пушку, ако се тако може назвати оно нешто гареве каписларе. То је била славна стругара, јер се причало да је његов отац убио из ње, на самој огради свога тора, изгладнела вука. А и то је све што се прича, ко зна како је било, и да ли је било или није. Свакако, то је било једино парче ватреног оружја на Стрмим ливадама, и оно је служило више да подигне храброст и самопоуздање код чобана него што је било стварно опасно за вукове.
Дошли су до ивице шуме и ту су мало оклевали, питајући се у ком правцу да крену. Јер на шуми хиљаду улаза, а ко ће сагледати невидљиве трагове јагњећих папака. Пошли су по трагу зелене траве и добре паше, као најсигурнијем. Срећа их је послужила. Тек што су ушли мало дубље у шуму, и испели се на малу узвисину, угледали су у дубини испред себе чудан призор. Стали су и притајили се. Кроз дубок отвор у грању могли су непримећени да виде: у смелим а правилним пируетама овчица Аска прелази зелену чистину, а за њом, на одстојању од неколико корака, клипше крупни, олињали вук, и оборене њушке, сав у погледу, повлађује репом.
Неколико тренутака чобани су стајали као скамењени од чуда, али онда су се прибрали. Кад је Аска дошла до првих дрвета и ту нагло променила облик и ритам игре, а вук се налазио још на чистини, окренут гледаоцима бочно, старији чобанин је скинуо пушку, нанишанио и опалио. Одјекнула је шума и полетело суво лишће заједно са ретким, уплашеним птицама.
На окрајку чистине десила се неочекивана ствар. Из свог прекинутог покрета, као птица погођена у лету, пала је — Аска, а вук је као зелена сенка клиснуо у шуму.
Чобани су стрчали и на равном месту нашли онесвешћену Аску. Никакве повреде није било на њој, али је лежала у шумској трави као мртва. Иза вука је остао крвав траг.
Старији чобанин је напунио пушку, а млађи је прихватио своју тољагу са обе руке, и тако су кренули за крвавим трагом. Ишли су споро и опрезно. Али није им требало много ићи. Рањени вук је имао снаге да бежи свега стотинак корака, док му је рана била још врућа, а онда се срушио у једном честару. Стражњи део тела био му је одузет, али је предњим ногама копао земљу, измахивао главом и кезио зубе. Лако су га дотукли.
Сунце је било прошло тек половину неба кад су се чобани вратили. Силазили су загаситим пашњацима, између стада и торова. Млађи је везао курјака својом уженом тканицом за стражње ноге и лако вукао низа страну његову крваву и издужену телесину. А старији је носио бело шиљеже. Пребацио га је, по чобанском обичају, себи преко врата, десном руком држећи његове предње а левом задње ноге. Аскина лепа глава висила му је, као мртва, низ десно раме.
Велика је била радост на Стрмим ливадама. Било је честитања, граје и певања, и прекора и суза, и поцкивања и веселог блејања без краја и конца.
Аска је дошла себи. Прибрала се споро, лежећи у трави непомична и скопнела, више слична баченом руну него живој овчици. Није осећала на себи здрава мишића ни жилице која није болела. Око ње је, сузна и пресрећна, ужурбано трчкала мајка Аја и купиле се овце и овнови као на чудо.
Аска је дуго боловала и споро се опорављала од страшног доживљаја, али су њена младост и воља за животом, мајчина добра нега, и опште саучешће свих становника Стрмих ливада, најпосле савладали болест. И Аска је оздравила и постала послушна ћерка и добра ученица, а с временом и првакиња балета на Стрмим ливадама.
По свету се писало и певало о том како је овчица Аска надиграла и преварила страшног вука.
(Змај, фебруарски број 1954. године)
Приповетка какву до сада нисте читали
Текст који имате прилику да прочитате представља праву културну и библиофилску реткост. Наш портал вам ексклузивно доноси изворну верзију приповетке „Аска и вук“ коју је наш једини нобеловац Иво Андрић написао специјално за 2. број дечјег часописа „Змај“, објављен у зиму 1954. године.
⚠️ НАПОМЕНА О АУТОРСКИМ ПРАВИМА:
Овај материјал је дигитализован и приређен ексклузивно за наш портал из наше архиве. Строго је забрањено копирање, преношење на друге сајтове, портале и друштвене мреже без писане дозволе редакције. Свако неовлашћено преузимање биће третирано као кршење ауторских права.
