Моји родитељи су били врло богати у време мога детињства: имали су седморо деце. Сада су још богатији, још имају седморо деце и много унучади. Иначе, живело се сиротињски. Отац је једва успевао да исхрани многобројну породицу. Кућа нам је била малена, па ипак готово без ствари, полупразна. Ми дечурлија спавали смо на перинама простртим по поду, стиснути једно уз друго, било нам је топло и били смо врло задовољни. Одећу смо наслеђивали једно од другог; како коме шта окраћа, млађем постане тамам. Мајка је, уз то, знала вешто да прекроји очеву и своју већ изношену одећу за нас, браћу и сестре.
Наличје тканине је превртала, па је тако добијени хаљетак у нашим очима изгледао као нов. Много тога је недостајало у нашој кући — једино је дечије вике и смеха и мајчине песме док ради било напретек. Из детињства сам понио много смешних и тужних, чак необичних згода, топлина у души понесена из тог времена још ме греје и чини ми живот лепим. Још сам у души некадашњи дечарац, и јако сам поносан што сам такав. Једна од згода којих се радо сећам је она с чаробном торбом.
Било је то овако. Кад сам пошао у трећи разред основне школе, добио сам своју прву нову ствар, велику, грубо израђену торбу од свињске коже. Сви дечаци су говорили да је ружна, али мени је била најлепша торба која се може замислити. Дечаци су са мном и мојом торбом збијали шале. Девојчице нису смеле. Једном је Зијах рекао:
„Твоја торба мора да је чаробна. Навече се претвори у кревет па у њој лепо спаваш.“
Знао сам да ме то дира што ми је торба превелика, па се сав искривим кад је носим напуњену и потребним и непотребним стварима да не би изгледала празна, што спавам на поду, али нисам се љутио.
Тог дана су сви у школи знали да имам „чаробну торбу“. Долазили су дечаци из других разреда да виде моју торбу и да је додирну, кобајаги дивећи се. Мене су прозвали чаробњаком. Како је тога дана рано ујутро почео да пада снег, кад смо излазили из школе, земља је била сасвим под снегом.
Дечаци су гађали моју торбу грудвама, говорећи да је тако проверавају, да испитују њену чаробну моћ. Ако је чаробна, не могу је погодити. Брзо смо и ја и торба били изгрудвани. Кад смо стигли до брда на излазу из града, сео сам на своју торбу и, држећи се за ручку, спустио се на њој као на санкама низ брдо.
То ми је, некако, само од себе пало на памет. Дечаци с којима сам се враћао кући гледали су ме у чуду. Мајсторију сам поновио још неколико пута. Дечаци су погледавали на своје торбе, које су биле или сувише малене, да би се на њима могли спуштати, или од финог материјала, који би се сигурно оштетио. Допустио сам сваком да се спусти низ брдо на мојој торби. На њој се, кад смо престали да се санкамо и кренули ка кућама, које су биле видљиве с брда, није примећивала никаква промена. Дечаци су је гледали тако као да је стварно чаробна торба.
Сутрадан и свих других дана у торби сам носио само оне ствари које су ми требале за наставу.
