На данашњи дан, 21. октобра 1941. године, немачка окупациона војска стрељала је у Шумарицама код Крагујевца више од две хиљаде недужних људи, међу којима су били и ученици и њихови професори. Многи ђаци претходног дана одведени су са наставе, не знајући да се више никада неће вратити својим породицама. Од једног од најтежих злочина почињених над цивилима у Србији током Другог светског рата прошло је 85 година, али сећање на страдале крагујевачке школарце и данас се чува.
Октобра 1941. године Србија се налазила под немачком окупацијом. Рат је трајао већ више од две године, а становништво је живело под строгим правилима окупационих власти. Немачка војска сурово је кажњавала сваки отпор, а последице су често сносили људи који нису учествовали у борбама.
После сукоба с устаницима у околини Крагујевца, у којима је погинуло десет немачких војника, а 26 је рањено, окупационе власти наредиле су стрељање цивила као одмазду. Према наредби немачког генерала Франца Бемеа, за сваког погинулог немачког војника требало је стрељати сто талаца, а за сваког рањеног педесет.
Тако је Крагујевац постао место једног од највећих масовних стрељања у окупираној Србији.
Страдање је почело 19. октобра у околним селима, а наредног дана немачки војници наставили су хапшења у граду. Одводили су људе из њихових кућа, са радних места, улица и из школа. Међу ухапшенима били су радници, занатлије, трговци, службеници, свештеници, ученици и наставници.
У Крагујевачкој гимназији прекинута је настава. Ученици старијих разреда одведени су заједно са својим професорима. Неке од њих окупациони војници издвојили су из учионица, док су поједини наставници успели да заштите ученике и спрече њихово одвођење.
Ухапшени грађани затворени су у зграде касарне, познате као топовске шупе, где су провели ноћ.
Ујутру, 21. октобра, немачки војници почели су да изводе заточенике у групама и одводе их на стрељање у Шумарице. Масовна убиства трајала су сатима.
Према досадашњим историјским истраживањима, током октобарских стрељања у Крагујевцу и околним селима убијено је 2.796 људи. Међу њима били су и бројни малолетници, укључујући ученике Крагујевачке гимназије.
За многе породице то је био последњи дан у којем су виделе своју децу, очеве, браћу и друге чланове породице.
Школски другови које никада није заборавио
Међу ученицима који су избегли стрељање био је и Младен Јагушт, касније један од најпознатијих српских диригената.
Младен је 1941. године имао само шеснаест година и похађао је Крагујевачку гимназију. Два дана пре стрељања отпутовао је у Сисак. Управо тамо сазнао је да су његови школски другови страдали.
Када се вратио у Крагујевац, отишао је на место стрељања. О ономе што је доживео говорио је и осам деценија касније, признајући да му је и даље тешко да се присећа тих дана.
Младен Јагушт наставио је школовање и посветио живот музици. Постао је успешан диригент и током дуге каријере наступао са бројним оркестрима и хоровима. Ипак, сећање на другове из гимназијских дана остало је део његовог живота.
Стрељање су избегли и поједини ученици који су већ били ухапшени. Међу њима је био и Милосав Мија Алексић, касније чувени српски глумац. Он је, као гимназијалац, 20. октобра одведен из школе, али је исте вечери пуштен на слободу са још једном групом заточеника.
Ове судбине показују колико су се животи тадашњих школараца разликовали после октобра 1941. године. Једни су добили прилику да наставе школовање, остваре своје жеље и одрасту, док су други заувек остали деца и младићи чија су имена забележена међу жртвама.
„Крвава бајка” – песма о једној генерацији
Вест о стрељању крагујевачких ђака стигла је и до песникиње Десанке Максимовић, која је тих ратних дана написала „Крваву бајку”, једну од најпознатијих песама српске књижевности.
Песма је настала убрзо после трагедије, али је објављена тек након Другог светског рата.
Десанка у њој није описивала војне операције, оружје или ратне планове. У средишту њене песме налазе се ђаци, њихово детињство, заједнички школски дани и судбина коју су поделили.
Песникиња говори о деци која су припадала истој генерацији, заједно учила и одрастала. Њихов живот био је испуњен обавезама које познају и данашњи ученици: школским часовима, задацима, дружењима и плановима за будућност.
Сам назив песме необичан је јер бајке обично повезујемо с чудесним догађајима, измишљеним јунацима и срећним завршецима. Међутим, „Крвава бајка” говори о стварном догађају који се трагично завршио.
Песма није замишљена као историјски извештај с тачним бројем страдалих ученика, већ као песничко сведочанство о њиховој судбини. Због тога је постала једно од најпрепознатљивијих књижевних дела посвећених крагујевачком октобру.
Иако је написана пре више од осам деценија, ученици је и данас читају у школама. Кроз њене стихове упознају се с трагедијом својих вршњака, али и с начином на који књижевност може да сачува сећање на стварне догађаје.
Споменик који личи на преломљена крила
Шумарице су данас велики спомен-парк који носи назив „Крагујевачки октобар”. Простире се на више стотина хектара, а основан је 1953. године на простору на којем су стрељани грађани Крагујевца.
Међу бројним спомен-обележјима посебно се издваја Споменик стрељаним ђацима и професорима, познат и под називом „Прекинут лет”.
Подигнут је 1963. године, а његов аутор је вајар Миодраг Живковић.
Споменик је израђен од белог бетона и својим обликом подсећа на велику птицу раширених, преломљених крила. Једно крило уздиже се високо, док је друго оштећено и прекинуто.
Такав изглед није случајан. Птица је симбол слободе и лета, а њена преломљена крила представљају животе ученика који су прекинути у младости.
Споменик се налази на месту страдања ђака и професора и временом је постао један од најпознатијих симбола Крагујевца.
У његовој близини налазе се гробне хумке, а широм спомен-парка подигнута су и друга обележја посвећена жртвама.
Данас Шумарице посећују ученици из различитих крајева Србије. Током школских екскурзија обилазе споменике, слушају објашњења кустоса и упознају се с догађајима из октобра 1941. године.
Ђачке књижице које су остале без нових оцена
На улазу у Спомен-парк налази се Спомен-музеј „21. октобар”, отворен 1976. године. У њему се чувају фотографије, документа, писма и личне ствари људи који су страдали током крагујевачког октобра.
Међу музејским предметима посебно место заузимају они који су припадали ученицима.
Сачуване су њихове ђачке књижице, школске капе и друга документа. На први поглед, реч је о сасвим обичним предметима. Ипак, сваки од њих припадао је одређеном детету или младићу, који је имао своје име, породицу, другове и школске обавезе.
Ђачке књижице садрже оцене које су ученици добили, али су уједно и сведочанство о школовању које нису успели да заврше.
За разлику од споменика, који представљају сећање на велики број страдалих, овакви предмети говоре о појединачним људима. Захваљујући њима, данас можемо сазнати нешто више о ученицима који су живели у Крагујевцу пре рата и током окупације.
Историчари и музејски радници годинама су прикупљали податке о жртвама, проверавали њихова имена и проучавали сачувана сведочанства. Тај посао је важан јер иза сваког броја стоји један људски живот, а иза сваког сачуваног документа лична прича.
Велики школски час под отвореним небом
Сваког 21. октобра код Споменика стрељаним ђацима и професорима одржава се „Велики школски час”, комеморативно-уметнички програм посвећен жртвама крагујевачког октобра.
Ова манифестација одржава се од 1971. године, а у њој учествују глумци, песници, музичари и ученици.
За разлику од часова у учионици, овде се историја представља кроз поезију, музику и сценска дела посвећена страдалима. Сваке године изводи се посебно припремљен програм који подсећа на догађаје из 1941. године.
У Шумарице тада долазе грађани, представници школа, институција и гости из других земаља. Полагањем венаца и одржавањем комеморације одаје се почаст жртвама.
У Србији се 21. октобар обележава и као Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату.
Иако се овај датум обележава сваке године, „Велики школски час” није обичан школски програм. Он се одржава управо на месту где су некадашњи ученици изгубили животе, а данашње генерације имају прилику да сазнају шта им се догодило.
Осамдесет пет година касније
Од стрељања у Шумарицама прошло је осам и по деценија. Крагујевац се за то време мењао, настајале су нове школе, улице и насеља, а кроз школске клупе прошле су многе генерације ученика.
Ђаци који су страдали 1941. године данас би имали близу сто година или више. Можда би неки од њих постали лекари, писци, наставници, инжењери или уметници. Можда би остали у Крагујевцу, а можда би живот наставили у неком другом граду.
Њихове породице никада нису добиле прилику да сазнају какви би људи постали.
Оно што је о њима остало сачувано налази се у документима, фотографијама, сведочанствима преживелих и успоменама њихових породица. Њихова судбина забележена је и у књигама, песмама и музејским поставкама.
Зато су Шумарице данас много више од места на којем се налазе споменици. Оне су и место на којем се учи о једном стварном историјском догађају, о животима људи који су у њему страдали и о томе какве последице рат и насиље остављају на читаве породице.
А када се сваког 21. октобра крај белих крила споменика окупе данашњи ученици, они слушају причу о деци која су некада, баш као и они, ишла у школу у Крагујевцу.
И чији је последњи школски час био у октобру 1941. године.
