Домаћи задатак – очи моје учитељице, Данило Коцић

Учинило ми се да ништа није лакше него написати добар домаћи задатак. Најважније је да се поразмисли и, ето, приче!
– Драга децо, хтела бих да напишете такву причу која ће све натерати на размишљање. Пред вама је викенд, довољно времена да смислите нешто паметно! – каза учитељица.
У њеним очима открио сам неку далеку, умилну поруку, па ми се учинило згодним да баш пишем причу о том лепом свету наше учитељице.
– Да ли је учитељица строга? – упита тата када сам му испричао шта имамо за домаћи задатак.
– Па, зависи, тата!
– Како то? – збунио се мој отац.
– Када знамо оно што треба да знамо, ето петица у ђачкој торби, али…
– Шта али? – прекинуо ме отац.
– Када не знамо, онда следе прекори, убеђивања… и јединице.
– Па нормално, сине!
– Тата, па зар баш све морамо да знамо? – упитао сам некако заповеднички мог доброг тату Данила.
– Па, па, па… – збунио се отац.
– Ето, тата, и ти ниси сасвим сигуран!
– Како то мислиш, сине? – узјогунио се мој отац.
– Ево, напиши ми ти задатак о очима моје учитељице!
– Али, сине, није згодно да пишем твој домаћи задатак! – успротиви се отац.
– Нећу рећи учитељици да си ти то урадио, тата! – казах славодобитнички.
– Па, сине, да бих написао задатак, морам да видим очи твоје учитељице! – некако чудно каза тата.
– Добро, добро, добро, тата, видећеш их!
Тада сам из мог споменара извукао највећу фотографију на којој се видела моја учитељица Драгана.
– Ево, тата, погледај очи моје учитељице! – рекох, док сам му пружао фотографију.
Тата се удубио у фотографију, зането је посматрао очи моје учитељице, па нисмо ни приметили да је у собу ушла моја мама.
– Шта то радите!? – каза она некако љубопитљиво.
– Забављамо се! – одговорих.
– Видим да гледате неку фотографију! – настави мама.
– Да, мама, тата посматра очи моје учитељице! – казах у шали.
Одједном лице моје мајке доби некакав чудноват израз. Нисам знао како да наставим причу.
– Није то што мислиш! – каза отац.
– Боље би било да не говориш! – одбруси му мама.
– Мама, чекај да ти објасним! – готово плачљиво казах.
Ништа нам не одговори, а ја додах:
– Добио сам задатак да опишем очи моје учитељице, а тата је ту да ми само помогне! – прозборих молећиво.
Мама се насмеши, загрли оца и мене, а онда нас позва на недељни ручак.