Да нас наставници нису познавали, зацијело бисмо и заборавили како се ко зове у разреду. Дјевојчице су, сасвим разумљиво, имале своја права имена и није имало смисла давати им надимке. Замислите само како би то изгледало да се сувоњава и мршава Вера зове Жирафа. То би било сасвим без везе.
А замислите сада да се Звонко, мршав и висок, повијен у струку, мезграпан у кретању, зове баш тако! Звонко! Не иде то никако! Мислим да је баш он први добио надимак. Било нам је смијешно како устаје када га наставник прозове да одговара. Најприје би се наслонио на десну руку, па на ту страну малко извио, онда би се ослонио лијевом руком о клупу, па, извијајући се, усмјерио високо тијело у том правцу. И тако, увијајући се, устајао је док се не би сасвим усправио, а онда би се десно и лијево рукама наслонио на клупу.
Прозвали смо га Глиста. Јесте, било је то ружно име, али боље нисмо имали. Из непријатне ситуације извукао нас је наставник биологије кад нам је, једном, причао како кишне глисте умјесто развијеног нервног система у горњем дијелу тијела имају такозване ганглије. То нам је било довољно. Одмах послије часа неко је Звонка прозвао Ганглија и тако је остало за сва времена.
Па онда, замислите како би то изгледало да смо Ђуру звали правим именом! И он је био повисок, али то није било пресудно за одређивање његовог надимка. Увијек је, како смо то знали рећи, гонио правду, и увијек на погрешном мјесту. И ко зна какав би он надимак добио да на часу српскохрватског језика нисмо разговарали о Сервантесовом „Дон Кихоту”. Било нам је одмах јасно да је Ђуро, који је стварно увијек јуришао на вјетрењаче, био Дон Кихот.
Читање ове књиге помогло нам је да изаберемо надимак и славном Драгану. Стално је био уз Ђуру, из истог села су долазили у школу, заједно се враћали, преко одмора увијек били један уз другог, а Драган је био осредњи, здепаст, на двоциклу није могао бити: јасно, постао је Санчо Панса.
Права је штета што никада нисте видјели како је Мирослав играо фудбал.
— Додај, додај! — крештао је и стално на мјесту поскакивао, машући рукама као да хвата мухе, и повијајући тијело напријед као каскадер.
— Додај већ једном лопту том кенгуру! — рекао је једном неко и тако је Мирослав добио надимак.
Хамдија је имао мало среће. Писао је пјесмице о прољећу, зими, јесени, купању, јагањцима, висибабама, Републици, Првом мају, о свему осим о квадрату и ваљку. Звали смо га једноставно — Пјесник. Онда је једног дана Јота завирио у његову свеску и наглас рекао:
— Петрарка пише о Јелениним плетеницама.
Тако је Хамдија добио ново име, љепше од претходног.
На чудан начин су настајали наши надимци. Јота се, рецимо презивао Јотановић, али му ново име није настало скраћивањем презимена. Он је најприје био Парамеца, јер је једном на часу рекао да се тако зове она сићушна праживотиња слична папучици. Једанпут је наставник математике овако прокоментарисао његову оцјену:
— Драган је добио јединицу, а ти ниси чак ни за јоту више, па ћемо и теби лијепо дати једну јединицу.
И тако је Милорад, до тада звани Парамеца, постао Јота.
Понекад су наши надимци стварали и забуне. Пита, на примјер, директор ко је разбио прозор, а ми сви углас: — Дон Кихот!
— Који Дон Кихот? — чуди се директор.
— Онај из VII-ц — опет вичемо у хору.
— Ма, какав Дон Кихот из VII-ц — никако није било јасно директору.
— Онај што сједи с Ганглијом.
И директор је, збуњен, одлазио у своју канцеларију.
Имали смо у разреду Ганглију, Дон Кихота, Санча Пансу, Кенгура, Петрарку и Јоту, имали смо Њутна, Магелана и Архимеда, али смо имали и једног — Веселка.
Веселко је био син наставника њемачког језика. Његовог строгог оца смо се бојали, мада нам никад није ни свраћао у учионицу, јер смо учили француски. Дјеца наставника, најчешће не својом кривицом, остају некако у свим играма по страни. А Веселко је, баш својом кривицом, дуго остао без надимка.
Он је једино на школске приредбе долазио с краватом, па смо га звали Свилени. Када је за то сазнао, пријетио је да ће нас пријавити своме тати. Уплашили смо се и звали га правим именом све док није на часу музичког рекао да он зна ко је Штраус. Погрешио је, грубо је погријешио због тог истрчавања, јер је добио нови надимак.
Али, не лези враже! Чим је чуо како га зовемо, запријетио је да ће, ако то још само једном поновимо, све казати оцу, па ћемо видјети шта ће он учинити.
Нисмо заиста могли себи дозволити да се сукобимо с наставником њемачког језика, за кога се већ говорило да би могао постати и директор школе, ако садашњи оде у пензију по завршетку школске године. Нисмо имали куд, него смо, кад смо то баш морали, Веселка звали правим именом. Касније смо покушавали са другим надимцима, али он се стално бунио и увијек пријетио оцем.
Коначно смо га оставили на миру, због чега је ликовао. Извјесно вријеме све је било у реду, али је онда Веселко схватио да смо ми „права раја”, јер сви имамо надимке, а да он то није, јер га зовемо правим именом, баш као наставнике и дјевојчице.
— Хоћу и ја надимак! — рекао је једног дана Јоти, јер је Јота био главни за све.
— За тебе нема надимка! — одбрусио му је.
— Али, молим те! Само један, било какав! Нећу више да будем Веселко! Хоћу као и ви!
— Не требају нам весели Веселко — љутито је говорио Јота.
— Ако ми нећете дати надимак, пријавићу вас тати.
— О-хо! — узвикнуо је Јота и почео да се размишља. — Па лијепо, пријави! Ништа нам не може због тога што његовом фином сину нећемо да дамо никакав ружан надимак.
Веселко није отишао оцу, него разредници. Објаснио јој је, плачући, зашто је дошао. Мада јој је то било чудно и смијешно, разредница је замолила Јоту да и Веселка удостоје неким надимком. Пристали смо нерадо, али друге није било. Јота је био имитатор:
— Зваће се Цинкарош Весели!
И тако је било. Поносан на свој надимак, Цинкарош Весели нам се придруживао у свим несташлуцима, а понекад и преоштро поучио што је сазнао од оца, а што је за нас било веома важно.
Напомена:
Из архиве „Змаја”, август – септембар 1982.
Овај материјал је дигитализован и приређен за наш портал из наше архиве. Строго је забрањено копирање, преношење на друге сајтове, портале и друштвене мреже без писане дозволе редакције.
