Други хиљадугодишњи мир, Ранко Павловић

Када је дошао на престо, цар Хахај је почео проучавати историју своје царевине, у којој је владало право благостање. Његов прадјед је — како је стајало у старим књигама — јако волио вртове, па су подизани и уређивани по цијелој царевини. Најљепши је био онај око царског дворца, у коме је засађено више од хиљаду врста дрвећа и исто толико врста цвијећа, а око језера су шетале умиљате животиње са свих страна свијета. Дјед је, опет, волио коње, па је подигао много ергела, и сваког су дана приређиване трке. Отац је градио базене, тако да није било ниједног села у коме се нису могла приређивати такмичења у пливању.

Дуго је цар Хахај размишљао о томе чему он да се посвети. Његови преци су оградили царевину зидинама, изградили градове, а у њима водоводе, позоришта, игралишта и трговине, саградили су путеве по цијелој царевини, уредили све што је требало уредити. Размишљао дуго Хахај, па нешто паметно смислио.

Позове једног дана најбоље мајсторе из цијелог свијета и нареди им да праве музичке инструменте. И, да видиш чуда! Направе мајстори хиљаде и хиљаде виолина, виола и виолончела, и на њима се само сјаје златне струне. Онда почну правити тамбуре и гитаре украшене драгим камењем. Отвори цар Хахај своје ризнице, па нареди да се злато топи и од њега праве рогови, трубе, саксофони, кларинети и ко ће га знати какви све дувачки инструменти. Најдуже су мајстори правили клавире и оргуље, али су их израдили толико да их је било у сваком граду по стотина, а у сваком селу по десет.

Нађе се цар Хахај на муци: толико инструмената, а нико на њима не зна да свира! Почне прелиставати старе књиге не би ли у њима нашао одговор на питање које га је мучило. Листао, листао књижурине, не марећи за прашину која се из њих у облацима дизала, али о музици нигдје ни ријечи. Биле су то неке старе књижурине у којима је писало углавном о војсци.

Позове цар савјетнике и упита их шта је то војска.

— Прије него што је са сусједним царевинама потписан хиљадугодишњи мир, а од тада је прошло равно 999 година, имали смо војску, пресвијетли царе — рече најстарији од њих.

Гледа цар блиједо, ништа му није јасно.

— У војску су, ваша висости, позивани млади, здрави и јаки младићи — настави други савјетник. — Тада се и у нашој царевини правило силно оружје, па се наша војска борила против армија свих земаља које су нас покушале поробити.

Хахај подиже руку, што је за савјетнике био знак да ућуте.

— Имам ли ја право основати војску? — упита потом.

— Зашто? — узглас питањем на питање одговорише савјетници.

— Ја питам, а ваше је да одговарате! — први пут у животу Хахај повиси глас.

— Наравно, ваша висости, наравно да имате право основати војску — пожури с одговором први савјетник.

— Треба само да наредите да се позову млади људи — додаде други савјетник.

— Никакве наредбе неће бити — изненади их цар и савјетници се згледаше у чуду. — Сутра ћете обзнанити народу да позивам све људе који добровољно желе у војску да се окупе у престоници. И још реците — подиже цар десни кажипрст — да није важно да ли су млади или стари, здрави или болесни. Важно је да се јављају добровољно и да воле све што је лијепо.

Не прође ни три дана, а сва брда око престонице била су притиснута хиљадама добровољаца — међу њима кршни младићи, сиједи старци, тек замомчени дјечаци. Видјевши то, Хахај позове најбоље учитеље музике из цијелог свијета и обрати се својој новој војсци:

— Некада давно, како казују староставне књиге, и наша царевина је имала своју армију. И ви ћете од сада бити војска, моја војска, али се нећете борити. Ви ћете учити да свирате. Хоћу да будемо најмузикалнија царевина између два велика океана, па и даље, ако иза тих океана уопште има земаља.

И поче обука. Ех, да је тада било из прикрајка гледати и слушати шта се догађа! Невични инструментима, људи су стругали гудалима као тестерама, а виолине су цвиљеле као змије у процјепу. Одјекивала је вриска и писка труба, па их не може надјачати ни стотину клавира кад углас засвирају. Преплашиле се птице, па по цијели дан круже небом и тек се увече, кад се халабука смири, спусте у своја гнијезда. Побјегле звијери у најгушће шуме не би ли се сакриле од несносне буке, а људи запушили уши воском и дању се споразумијевају само рукама, а ноћу причају до изнемоглости.

Вјешти и стрпљиви учитељи за кратко вријеме сву ту шкрипу, вриску и буку стопише у складну музику. Е, тек тада би било занимљиво из прикрајка гледати и слушати шта се догађа. На све стране увјежбани оркестри свирају мелозвучне мелодије, најљепше које су се икада игдје могле чути. Опојним звуцима гудачких инструмената придружују се тамбураши, а све то складно се уклапа клавирска музика. Примириле се птице на дрвећу, вратили се из шума јелени, срне и зечеви, свечано се обукли људи, па од јутра до ноћи слушају и уживају.

Задовољан је цар Хахај, нигдје краја његовој срећи. Има сада најчуднију војску на свијету, али још није остварио оно што жели. Размишља и смишља како да надвиси своје претке. Након дугог пребирања по мислима обзнани наредбу да на двор дођу пјесници. И доиста, за неколико дана царска палата била је претијесна за све који су стигли у престоницу. Изградише на брзину нове палате и онда се цар Хахај обрати пјесницима:

— Од сада нећете ништа друго радити него писати и читати своје пјесме. Пишите о љепоти, љубави, срећи и задовољству.

Док су пјесници писали, позва цар сликаре и рече им: — Желим да сликате љепоте наше царевине.

Нађоше много платна, донесоше боје и из сусједних земаља, и сликари се дадоше на посао. Сликали су прекрасне паркове и вртове, птице и срне, градове и села.

Чуо о свему томе цар Хехеј из сусједне царевине и умало да не пукне од бијеса и зависти. Цар Хехеј, како му то и име говори, био је груб и охол. У његовој царевини поданици се нису смјели окупљати, веселити и пјевати. Сваки мушкарац способан да носи копље био је војник.

Изиђу једног дана савјетници пред цара Хахаја. — Онај страшни Хехеј, онај нитков од цара, како смо сазнали, одлучио је да нам објави рат — рече први савјетник. — Рат?! — замисли се цар Хахај. — Шта је то рат?

Како је у том крају свијета владао хиљадугодишњи мир, нико није знао шта је рат. Растрче се сви по двору, завуку се у подруме, попну на таване, прегледају све књиге и сазнају шта је рат.

— То је — прозбори трећи савјетник цару — нешто најстрашније што се може догодити. Људи се међусобно, најчешће без икаквог разлога, убијају страшним оружјем.

Онда опет завире у књиге и сазнају шта је оружје, али је времена било мало да се направе копља, сабље, лукови и стријеле.

Уто пред високе зидине које су опасивале царевину стиже силна војска цара Хехеја. Сви у челичним оклопима, с копљима и луковима у рукама и мноштвом отровних стријела у тоболцима.

— Позовите брзо све музичаре нека се построје испред зидина — нареди цар Хахај.

Послушаше га поданици, мада им није било јасно чему све то. Ко је, кад и гдје видио да се непријатељ музиком дочекује?

Нагрну силна војска цара Хехеја преко зидина, и када је све изгледало сасвим изгубљено, цар Хахај даде знак диригентима, а ови музичарима. У тренутку се по цијелој царевини распрострла чаробна музика, заноснија од шума морских валова и цвркута птица. Чим је музика допрла до ушију непријатељских војника, они застадоше као да су наишли на невидљиву препреку. Побацаше копља и стријеле на земљу и предадоше се заносним звуцима. Војници су слушали и слушали, све док опијени нису попадали на земљу. Тада цар Хахај нареди да непријатељске војнике потрпају на бродове и врате цару Хехеју.

Разљути то још више цара Хехеја, да су му све муње сијевале из очију. — Сатрћу тог музикалног Хахаја! — рекао је као разјарени лав. — Сатрћу и њега и његов музикални народ! — рече и спреми нову, још силнију војску.

Кад непријатељи пређоше зидине Хахајеве царевине, пред њих изиђоше пјесници. — Стојте ви што не знате за љепоту — поче рецитовати један пјесник и војска се заиста заустави. Тек што он заврши, настави други, па трећи, четврти, пети пјесник, и тако редом, до изнемоглости. Слушају то Хехејеви војници, слушају и бацају оружје, па, понесени ријечима, падају на земљу као снопље. Опет их покупе Хахајеви људи, утоваре на бродове и врате њиховом цару.

Како је тек тада био разјарен Хехеј? — Неће ме више насамарити тај магарац, окружен пјесницима — развика се и скупи најсилнију војску која је икада виђена на свијету. — Више моје војнике неће моћи опити ни музика ни ријечи — лукаво се насмијеши и нареди да сваком ратнику уши запуше воском.

Дотле се и Хахај наоружао ратном вјештином. Очекујући нови напад, наредио је да сликари на градским зидинама насликају шуме, потоке, градове и села. Убрзо се то показало веома мудрим.

— Предао се цар Хахај! — радосно је узвикивао први војсковођа цара Хехеја. — Видите, чак је уклонио и зидине око своје царевине да је без битке можемо освојити. Јуриш! — командовао је.

Појурише војници да што прије прођу кроз шуме, преко поточића, до села и градова. Е, гдје је то било смијешно, толико смијешно да су и савјетници Хахају придржавали стомак како не би пукнуо од смијеха. Јуре Хехејеви војници, јуре као вјетар, па силно копљима и главама ударају у исликане зидове и онесвијешћени падају на земљу.

Опет их покупе Хахајеви људи, опет их утоваре на бродове и врате цару Хехеју.

Послије неколико дана појави се само један брод са великом бијелом заставом на јарболу. На броду је био цар Хехеј са својим савјетницима и војсковођама.

— Предлажем да поново потпишемо хиљадугодишњи мир — рече он кад брод уплови у луку, испод високих зидина.

То је, наравно, цар Хахај прихватио и настало је такво весеље какво се не памти у његовој царевини.