Иво и његов трогодишњи брат Донче, не случајно, желе да постану шофери. Они често иду у госте код бабе и деде, који живе у другом граду. Возе се аутобусом. Најрадоснији су кад седну на предња седишта, близу шофера. Њихове очи су тада као приковане за шофера и његове руке. Гледају га како управља аутобусом, како окреће волан, па и сами пружају руке напред — чини им се да врте волан и да управљају аутобусом.
У току сваког путовања они дуго расправљају о томе како шофер мрда ногама, ради рукама, како окреће аутобус, како прелази мост, како стаје и томе слично.
А после свега Иво каже:
— Ја ћу да будем шофер!
— И ја ћу! — виче Донче. — И ја ћу да будем шофер!
Заиста, бити шофер — то је нешто најлепше на свету. Седнеш у аутомобил, упалиш мотор и — кренеш. Куда? Куд год желиш. Изиђеш ван града. Гледаш — неки човек стоји насред пута. Диже руку и даје знак да жели да се вози аутобусом. Ти стајеш, кондуктер отвара врата и — човек улази. Аутобус опет крене. Ти се, као шофер, правиш важан пред свима што седе иза тебе. Са тобом нико не сме да разговара, јер је крај предњег прозорчета аутобуса закована плочица на којој пише: „Не разговарај са шофером!“
Захваљујући честим путовањима, Иво и Донче су научили много тога у вези са аутобусом. Научили су како се зову неки његови делови, затим да аутомобил покреће бензин, како се мењају гуме и много шта још. А кад малог Дончета мати некад хоће да изгрди, он јој љутито викне:
— А ја те нећу возити мојим аутобусом! Нећу те возити!
Мати му се насмеје и каже:
— Како, зар своју мајку нећеш да возиш?!
— Нећу да те возим!
— Али ја ћу ти платити; узећу карту и ти мораш да ме возиш.
— Не! И са картом те нећу возити. Рећи ћу ти: „Нема места“, и готово — љути се Донче.
А кад недељом изнесе слатко на служавнику, мати пита Дончета:
— Хоћеш ли да ме возиш, Донче, својим аутобусом, а?
Иво виче први:
— Ја ћу да те возим, мама.
Донче погледа у слатко, па поведе:
— Ја ћу да те возим. Мој аутобус је бољи. Црвен. Има и радио.
— Хоћеш ли ме за паре или без пара возити? — пита га мајка.
— Без пара, мама. Нећеш ми плаћати. Никад ми нећеш плаћати.
Тада им мајка одобри да узму слатко и тако им унапред плаћа за вожњу. Али, на несрећу, к њима често долази њихов стриц и све некако лоше говори о шоферима. Он каже:
— Није добро, није добро да човек буде шофер. Шофер је сав замазан машћу, мора да легне у прашину, под аутобус, кад треба да га поправи.
— А ми ћемо да узмемо чергицу, па ћемо је прострети под аутобус — одговарају обојица.
А стриц, као да их не чује, продужава:
— Аутобус се зими често поквари, па стане насред пута. Снег. Дува ветар. Хладно. Шофер може и да се смрзне.
— А ми ћемо да обучемо кожне капуте, постављене вуном — одговарају мали „шофери“. — И неће нам бити хладно.
Њихов стриц наставља да им говори и даље све „најгоре“ о шоферима, али они обојица вичу:
— Ми ћемо да урадимо ово… Ми ћемо да урадимо оно… Ми ћемо да будемо шофери!
Али једног дана стриц дође код њих тужног лица, уђе у собу, дубоко уздахне и рече:
— Зар и то може да се догоди?! Како смеју то да раде? Како смеју?!
— Шта то, чико? — питају Иво и Донче.
А стриц, као зачуђен, пита њих:
— Шта? Зар нисте видели?
— Не, нисмо! А шта то?
— Нисте чули? Нисте видели? Па цело Скопље за то зна. Сви знају.
Иво и Донче га још чудније гледају, а стриц продужава:
— Сви аутомобили, мали и велики, скупљени су на тргу и бацају их, један по један, са Каменг моста у Вардар.
