На питање како је одлучио и почео да пише за децу и одрасле, Колунџија се кратко двоуми шта да одговори. По његовом мишљењу једно је одлучити и желети да пишеш, а сасвим друго наумљено претворити у песму, прозу и то покушати објавити. Колунџија сматра да се понешто у његовом опредељењу за писање зачело несвесно, још у раном детињству и касније, у Горњем Водичеву под Козаром, у коме је рођен 1938. године.
Детињство
У основној школи, слушајући објашњења дивног учитеља Борислава Чолића, Колунџија је научио шта је то песма, прича, римовање… Истовремено је наизуст запамтио неколико Ћопићевих песама, одломке из Куленовићеве поеме „Стојанка мајка Кнежопољка“, тако донекле увидео како се ратна збиља може дочарати стиховима. Колунџија је рано покушао да пише песме, али му је римовање задавало доста главобоље. На уму је имао да најпре опева мајку, да јој се тако захвали и одужи што га је одњихала и сачувала да стаса у одважног и сензибилног дечака. Када је замишљен прилегао да пише, строго је бринуо да не занемари римовање. Његова прва песма је почињала овако:
„Моја мајка у колевци спава
Ја је будим, она сања мрава…“
Римовање је било у реду, али је нелогично да одрасла особа спава у дечјој колевци. Почетник је то увидео и није се усудио да вршњацима и укућанима прочита шта је срочио. Стихове није уништио и данас их брижљиво чува. Једно је ипак схватио, да је сваки почетак тежак и да се не сме обесхрабрити, да стално мора учити и стицати сазнања о књижевности. Истрајност је тако постала његова одлика.
После се окушао у десетерцу, опевао неке лопове који су гладне и сушне поратне године крали храну у селима западног Поткозарја и напокон пали у руке правде. Песма је постала скоро народна, радо је певана у колу козарачком на прелима и поселима. Колунџији није заварао почетни успех и остао је строг према себи, непрестано трагао за вишим и савршенијим облицима песничког израза и начином да постане самосвојан.
Школовање
Драган Колунџија је наставио школовање у Београду, ту завршио гимназију и Филолошки факултет. Носталгија и приврженост лепотама родног краја никад га нису напуштали. Напротив. Постали су му снажна и трајна инспирација у писању. Он каже да је у Београд дошао као дете, да је то била његова велика срећа и да је ту доживео нова надахнућа за поетска остварења. На Чукарици је живео своје друго србијанско детињство сишло са стотина козарачких висова и пропланака. У почетку је туговао за завичајним сутонима, мајком, родбином, друговима из основне школе. И поред тога, он је заволео Београд, Саву и Дунав. Он о томе каже:
„Убрзо сам открио и заволео воде Београда, Дунав и Саву. Кад гледам два своја завичаја – Водичево са Козаре и Београд са Авале – не само што сам запљуснут плаветнилом њихових небеса, о којима је писао Иво Андрић, већ сам прожет и духом њихових вода о којима је певао Милош Црњански.“
Драган Колунџија
Драган Колунџија нашао је сродне песничке душе, Мирјану Стефановић и Мићу Данојлића, у Тринаестој београдској гимназији. Књижевност им је предавао познати професор Војислав Илић и талентоване ученике усмеравао да се животно определе за књижевно стваралаштво. Од овог педагога, теоретичара књижевности и песника, Колунџија је научио да традицију треба поштовати, али да се не сме занемарити време у коме се живи и ствара и модерне појаве у светској и домаћој литератури. Његови стихови су одушевили уредника културне рубрике Младена Ољачу и сараднике Божидара Тимотијевића и Ивана Цековића и одмах су објављени. Убрзо је објављен избор његових песама у књижевном часопису „Дело“, а нешто касније прва књига поезије „Затвореник у ружи“, у издању београдског „Нолита“.
Драган Колунџија је тако стасао у једног од најистакнутијих српских песника.
Колунџија је објавио следеће збирке песама: Затвореник у ружи, Чувари светлости, Злато и родитељи, Која година, која звезда, Поглеђево, Орах, Тамне војске, Остављено светло, Лирика, Звоно за повратак, Очевина, Свежањ кључева, Године које проћи неће, Пламом смо везани, Заустављен живот, Крик, Козара опет.
Колунџија је добитник више књижевних награда и признања.
Милорад Гончин – Архива Змаја
