Бранко Ћопић написао је више од тридесет књига за децу, међу којима су неке од свима најомиљенијих: “Доживљаји мачка Тоше” (1954), “Орлови рано лете” (1957), “Магареће године” (1960), “Башта сљезове боје” (1970), “Доживљаји Николетине Бурсаћа” (1955), свакако најпознатија басна у стиху “Јежева кућица” (1949) и многе друге.
Писао је и приповетке, романе, ратне песме и приче и приче за децу. О себи као писцу за намлађе једном приликом је рекао:
– -Писање за ђецу за мене је најљепши посао, најпријатнија забава и најбољи одмор. Кад завршим једну књигу за ђецу, ја се осјећам тако весео и расположен као да се враћам с неке велике мајске свечаности – казао је приликом једног интервјуа славни дечији писац.
Српски и југословенски писац како је себе називао Бранко Ћопић (1915–1984) рођен је у Хашанима у Босни и Херцеговини. Нижу гимназију је завршио у Бихаћу, док је учитељску школу похађао у Сарајеву, Бањој Луци и Карловцу, а филозофију и педагогију студирао је у Београду.
У свом подгрмечком завичају, где је иначе рођен налазио је инспирацију за већину својих дела. Актери његових прича били су сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, једном речју познаници из његовог села.
Песник Бранко Ћопић понајвише остати препознатљив према песми “Мала моја из Босанске Крупе” у којој са сетом пева о својој гимназијској љубави.
Било ми је дванаест година,
први пут сам сишао до града
из мог села, тихог и далеког,
кад сусретох тебе изненада.
Ех, дечачке успомене глупе!
Мала моја из Босанске Крупе!
Јеси ли ме спазила ил’ ниси,
збуњенога сеоског ђака,
светлокосог и очију плавих,
у оклопу нових опанака,
како зија у излоге скупа?
Мала моја из Босанске Крупе!
Наишла си као лак облачак,
твој ме поглед за трен обезнани,
заборавих име и очинство,
како ми се зову укућани.
Изневјерих попут сабље тупе.
Мала моја из Босанске Крупе!
Текли тако гимназијски дани,
успомена на те не оцвала,
модра Уна у прољетне ноћи
твоје ми је име шапутала.
Лебђела си испред ђачке клупе,
мала моја из Босанске Крупе!
Брзо мину наше ђаковање,
лаган лептир са крилима златним,
ипак тебе у срцу сачувах
кроз све буре у данима ратним.
Та сјећања могу л’ да се купе,
мала моја из Босанске Крупе!
Сад је касно, већ ми коса сиједи,
гледам Уну, ћути као нијема,
залуд лутам улицама знам,
све је пусто, тебе више нема.
Еј, године, немјерљиве, скупе!
Бранко Ћопић
