У шумарку на крају села октобар је са дрвећа поскидао гиздаве крошње. Још у септембру лишће је добило жућкасту, па руменкасту и на крају бакарну боју. Почетком октобра у шумарак је ушетао вјетар и шапнуо сненом дрвећу:
— Скидај капе! Спремај се за спавање!
Лишће је у слаповима почело да пада и да на влажном тлу шара ћилим чудесних боја.
Неки листови били су тврдоглави, па је у октобру вјетар позвао у помоћ један намргођени облак. Када су крупне капи кише почеле да погађају већ ослабљене петељке, свако супротстављање лишћа било је сасвим бесмислено, па ипак, најотпорнији листови дочекали су на гранама и новембар. Тада је вјетар у помоћ позвао и своју старију и јачу сестру олују.
— Зззааарр иииииааа иии ннеепппосссслуушшшнниихх?! — заурлала је она и крошње су за тили час оголеле. Шумарак се сасвим припремио за дуги зимски сан.
Тражећи посљедње, већ влажне сјеменке у шумарку, једна сјеница је зачуђена застала на највишој грани високог јавора.
— Гле, остао је један велик и лијеп лист — рекла је сама себи. — Под њега ћу се моћи сакрити од кише и снијега.
Чуо то вјетар, па завидни долетио у шумарак.
— Шта чекаш? — викнуо је усамљеном листу. — Зар да ми због тебе кажу како нисам ваљано обавио посао! Пппуууууххх!
Лист је само затреперио и опет се умирио, пркосно се окрећући вјетру.
— Дакле, тако! Нећеш да паднеш! — рече разљућени вјетар и још јаче дуну, али лист се готово и не помјери.
Вјетар опет позове у помоћ кишу, али је пркосни лист остао на истом мјесту и послије страшног пљуска. Стиже и олуја, ломећи пред собом грање и скидајући понеки цријеп с кровова, а усамљени и тврдоглави лист се само насмија.
Пролазили су дани, а јаворов лист је пркосио вјетру, олуји и киши.
У касну јесен на његову глатку и сјајну површину изненада слетје једна пахуљица снијега и одмах се претвори у искричаву, бисерну капљицу.
— Зашто си тако тврдоглав? — упита га она шапатом. — Горе су милиони мојих другарица — рече, показујући пут тмурних облака. — Оне су јако уморне и једва чекају да падну на дрвеће, кровове и земљу, да предахну, а не могу због тебе.
— Ја те уопште не разумијем — први пут проговори лист.
— Како не разумијеш? — одврати истопљена пахуљица. — Док и посљедњи лист са листопадног дрвећа не падне на земљу, снијег не може прекрити поља и шуме, зима не може почети.
Лист ништа не одговори, већ се поносно усправи уз високој јаворовој грани.
Послије неколико дана стиже једна птица са сјевера и заустави се поред листа.
— На сјеверу влада јака зима — рече она. — А знаш ли зашто? Рећи ћу ти! Зато што ти нећеш да паднеш, па да се зима овамо пресели. Тада би на сјеверу било мало топлије. Ескими, пингвини и бијели медвједи моле те да више не пркосиш.
Узалуд је птица причала и молила, лист је био неумољив. Већ је и децембар у својим дубоким чизмама и с топлом шубаром на глави закорачио у шумарак, а лист је гордо стајао на највишој грани високог јавора.
Тих дана некако свом стрицу у село стиже Ведран, и чим се појави укућанима, потрча у шумарак. Дуго је лутао између оголелих стабала, по трулом лишћу тражио орахе и љешнике, надајући се да је бар нешто остало иза радних вјеверица, из праћке је гађао причљиве и свадљиве сојке, а онда се изненада зауставио под јавором и поглед приковао за његов врх.
— Какав диван лист! — рекао је усхићено. — Какав прекрасан лист!
Дуго је гледао пркосни, усамљени лист на највишој јаворовој грани, а потом прошапутао:
— Заиста је диван! Тако би га волио имати у свом хербарију!
У том тренутку грана се лагано заљуља, лист се протресе, заљуља, откину и поче лагано лепршати између грања. Дуго је кружио изнад Ведранове главе, као лађа ношена валовима на широком океану, а онда се, уморан ваљда од самовања и пркоса, зауставио на испруженом дјечаковом длану.
Напомена:
Из архиве „Змаја”, новембар 1980.
Овај материјал је дигитализован и приређен за наш портал из наше архиве. Строго је забрањено копирање, преношење на друге сајтове, портале и друштвене мреже без писане дозволе редакције.
