Дечак Радивоје Стевановић сања како чучи на обали Колубаре и пеца. Рибе навалиле као луде, просто се гурају која ће пре да се закачи за удицу.
Одједанпут дечака запљусну нека разнобојна светлост, као да се удружило хиљаду небеских дуга. Из тог чаробног круга изрони прави правцати летећи тањир, окићен антенама, радарима и разним другим космичким справама. На вратима летећег тањира појави се мали жуто-зелени Марсовац.
— Радивоју, ја дошло водити Радивојем на нашег лепог планету.
Дечак разрогачи очи, ни да зуцне.
Марсовац се ослободио, па наставља неким српским језиком, којим се, вероватно, говори у забаченим деловима космоса.
— Ја ћу тебе водило код нама, имаш тамо да ти буде врлога добро.
Радивоје се мало прибрао, погледао у пловак и повукао штап. На удици се беласао крупан, белоглави клен.
— А има ли оваквих кленова на Марсу? — пита Радивоје.
— Не, не, код нас нема да има рибе, јер немамо мокру воду која тече — трудио се Марсовац да објасни тешку марсовску ситуацију.
— А има ли траве, цвећа и дрвећа? — Па, овај… — Може ли код вас, на Марсу, да се игра фудбал? — Па, овај…
Радивоје Стевановић се окуражио, па меље ли меље: — А има ли тамо мишева, зечева, врабаца?
Марсовцу се накострешиле оне две антене на глави, па љутито каже: — Нема тог и тог, ал’ на Марса бити много друго…
— А могу ли ја тамо да нађем добре другове као што су Урош и Дућа? — пресече га Радивоје.
Марсовац се збунио сто-посто. Пошто није знао да одговори ни на једно питање, почео је да иде уназад, према вратима своје летеће куће. Али Радивоје је желео да сазна бар нешто, па је кренуо за њим. Тада је Марсовац пустио ону шарену светлост и заједно са њом нестао, као да је потонуо у небески вир.
Ујутру је Радивоје причао мајци како је сањао један јако глуп сан о Марсовцу који не зна српски ни за 2+, а који лаже децу да је на његовој планети лепше него на Колубари код дражевачког моста.
— Мора да је пао с Марса — смеје се мама, уводећи сина у кухињу.
Тек тамо, у кухињи, Радивоје се сасвим скаменио: на столу је угледао пуну шерпу риба!
— Мама, јеси ли ти ноћас била са мном? — Сине, маме су увек са својом децом — загонетно одговори мајка. — Какви Марсовци, мама је чудо над чудима! — шаптао је дечак, гледајући у сребрне рибе из свога сна.
