Стећак, Ранко Павловић

Драганово одсуство нико није запазио све док се, поткрај првог часа, његова чупава глава није појавила с друге стране прозорског стакла. Прије него што смо успјели да га добро видимо, нестало је његових избезумљених очију. У учионици је настало комешање, па се и наставник, који је до тада нешто исписивао на табли, окренуо и пратећи наше погледе пошао према прозору.

— Шта радиш тамо? — упитао је, отворивши прозор. — Хајде у учионицу!

— Не могу — чули смо Драганов глас. — Побјеће ће волови.

— Волови… — промрмљао је наставник. — Какви волови? — питао се, не очекујући ни од кога одговор, и пошао према табли да доврши исписивање оног што је започео.

Убрзо је зазвонило и ми смо истрчали у двориште, желећи да што прије сазнамо шта је Драгана навело да се нашали с наставником. Тамо нас је, међутим, Драган дочекао поред запрежних кола у која су била упрегнута два ознојена вочића.

— Не блебећите, него ми помозите да скинем камен — бранио се од наших питања као од роја разјарених оса.

Добро смо се намучили док смо с кола свалили велик бијели камен.

— Ево вам сада стећак и више ме немојте задиркивати — рекао је, потјеравши волове. — Оправдајте ме на сљедећим часовима — довикнуо је, излазећи кроз школску капију.

Гледали смо га док није замакао за угао, а онда знатижељним погледима претраживали давно исклесану глатку површину четвртастог камена чији су бридови били заобљени као на облутку извађеном са ријечног дна. Имао је облик сандука са странама пуним цртежа људи и животиња, али невјешто рађених, баш онако као што цртају дјеца, ненавикла оловци.

Драган је био из Карача, села удаљеног пет-шест километара од Вакуфа, смјештеног на стрмим падинама Љешевице. У школу је долазио пјешице, у прољеће и љето прашњав и знојав, у јесен мокар и блатњав, зими промрзао и увијек прехлађен. Никада није имао времена да послије наставе остане с нама у игри, јер је журио кући, у сезони пољских радова да помогне оцу на њиви, а зими да стигне прије мрака како не би залутао у шумским беспућима. Био је стално некако по страни и узалуд смо покушавали да нађемо повод да се понекад с њим нашалимо, јер би нам тада био ближи, прави друг. У томе нам је помогао наставник историје када смо учили о богумилима.

— Некоћ су у нашим крајевима живјели богумили — причао је наставник. — Најуочљивије трагове свог постојања тај народ оставио је је на стећцима. То су надгробни споменици различитих облика. Исклесани су из камених громада, а на себи имају цртеже који најчешће приказују људи у лову. Старим писмом уклесани су записи о мајсторима што су их радили, рјеђе о покојницима. Имам једну слику, па ћу вам показати како…

— Ја знам како изгледа то камење — прекинуо је Драган наставника.

— Ти знаш? — није наставник могао прикрити зачуђење. — Ако си их видио, значи да их има и у вашем крају.

До краја часа само су њих двојица разговарали. Драган је објашњавао да у Карачу, колико он зна, има само један такав камен. Није могао тачно објаснити гдје се налази. Видио га је неколико пута, али се не сјећа гдје. Он би радо повео наставника у своје село да није тако далеко и да пут није сувише стрм. Уз то, не зна гдје се налази стећак. Питаће оца и сусједе да ли у околини има још таквог камења, па кад то сазна, онда ће повести наставника. Или, још боље, замолиће оца да запрежним колима повезе један стећак у школско двориште.

Свако је у разреду имао нешто чиме се могао похвалити — неупотребљив дједов џепни сат, необичну праћку, ножић са дршком од овнујског рога, књигу какве није било у школској библиотеци, збирку поштанских марака или разгледница. Али нико није имао стећак, па смо зато завидјели Драгану. С нестрпљењем, помало чак и са завишћу, очекивали смо да сутрадан његов отац у школско двориште довезе камени споменик, необичан и стар неколико стољећа. Чак је и Ђурина кубура, направљена од чахуре топовске гранате, била најобичнија ситница у поређењу са стећком.

Идућег дана Драган је у школу дошао без оца, покуњен и шутљив. Заправо, нисмо га ни видјели све док није почео први час, јер се негдје скривао да га не задиркујемо, па тек који часак прије наставника ушао у учионицу. Није очекивао да ће за њим ући и наставник историје.

— Шта је са стећком, јеси ли га видио? — питао је с врата.

— Ни-нисам… — промуцао је Драган. — Тражио сам сам га, али… ја, ја сигурно знам да сам га раније видио, и ја ћу… Сигурно ћу га једном наћи и тата ће га довући…

Мислили смо да лаже, па смо га почели задиркивати.

— Пази! — говорили смо један другом у игри. — Могао би те Драган стећком лупнути по глави.

— Хеј, Драган више не даје дјевојчицама орахе из џепа, него стећке.

— Знаш ли да је Драганов прадјед био богумил?

— Гледајте што имам нову праћку! Ех, да ми је сада Драганов стећак, могао бих га хитнути до Карача.

Драган је све то ћутећи слушао и задиркивање је изгубило своју драж. На стећак смо сасвим заборавили све док га то јутро није довезао у двориште.

Стајали смо као опчињени крај камена. Загледали смо га са свих страна, пипкали, чудили се како је онако тежак могао бити утоварен на кола. На једном крају стећка запажало се неколико грубих огреботина. Други крај је био тамнији, нагризен влагом. С уклесаним шарама мјестимично су се укрштале пукотине које сигурно нису биле дјело људских руку.

Убрзо су нам се придружили и наставници, стигао је и директор школе, окупили су се и ђаци из осталих одјељења. Чак је и Анто напустио своју портирницу, заборавивши да треба звонити за почетак другог часа. Наставник историје се толико распричао да га нико није могао зауставити.

Узалудна су била сва каснија настојања наставника да од Драгана сазна гдје је пронашао необичан надгробни споменик.

— Нашли смо га старији брат и ја у једној шикари на Љешевици, али више не бих знао тамо отићи да ме убијете.

— Има ли у том крају још стећака?

— Нема — пожуривао је Драган с одговором. — Све смо около претражили и сигурно знам да више нема ниједног.

— Одведи ме тамо да и ја погледам — био је помало чак и молећив наставников глас.

— Сада се не може. Јесен је, блато на све стране, потоци надошли, не могу се прегазити.

Ко зна да ли би се икад објаснила тајна Драгановог стећка да у касну јесен није изненада пао влажан и тежак снијег. Једног јутра, баш на час историје, бануо је у учионицу старац у мокром кожуху и са дебелим штапом у руци.

— Реците ми само гдје је онај Милојев деран да му ја покажем шта се све може учинити овом штапом! — викнуо је, не обраћајући пажњу на наставника. — Зар он да руши моју шталу, магарчина једна!

— Чекајте, чекајте, чича! — проговорио је најзад збуњени наставник. — Ко сте ви и шта хоћете?

— Ја сам Митар Малбаша из Карача, и кунем се свим што ми је најдраже да ћу Драгана испребијати ко вола у купусу.

Наставник је некако успио смирити старца. Замолио га је да исприча шта се догодило.

— Онај мангуп, — рекао је чика Митар, па послије дужег кружења смркнутим погледом по учионици упро штап према клупи у којој је сједио Драган — онај Милојев деран љетос је испод моје штале извукао највећи камен. Јеси, јеси, то си ти учинио — махао је штапом према Драгану, а из кожуха су врцале капљице растопљеног снијега. — То ми је јутрос признао твој брат, а ћаћа ти је толико љут да је најбоље да му не идеш пред очи, ако уопће будеш могао ићи у Карач када те ја будем пропустио кроз шаке… Ма, ’оћу, тако ми овог штапа, пребићу ти руке…

— Смирите се, чика-Митре, и испричајте шта је то било — прекинуо је наставник бујицу његових пријетњи.

— Шта је било?! — трудно се старац да стиша бијес. — Пао ноћас снијег тежак ко олово, притисно кров, и ено се штала накерила ко пјана, само што се није срушила.

Наставнику никако није било јасно да се из темеља може извући камен, па је чика Митар објаснио да се у Карачу граде дрвене штале. На земљу се постави неколико већих каменова, преко њих се положе греде, потом цијели дрвени скелет, који се касније испуни тесаним храстовим даскама. Уз много напора испод греда се може извадити камен, и ето — баш то су учинили Драган и његов годину дана старији брат.

— Знате ли ви, чика-Митре, да сте у темељ ваше штале уградили стећак, а то је вриједан историјски споменик? — рекао је наставник послије старчеве приче. — И знате ли да је законски кажњиво уништавати стећке, а ви сте га уградњом у темељ уништили!

— Ипак ћу ја показати том Милојевом дерану! — промрмљао је старац.

Драган је послије његовог одласка испричао како у Карачу, на једној чистини, има доста стећака, али су сви велики, знатно већи од оног што је био уграђен у темеље чика-Митрове штале. Он је обећао да ће отац довући један, али кад је видио колики су, знао је да то неће моћи учинити. Дуго је чекао прилику да са старијим братом извуче онај из темеља сусједове штале. Оног дана када се то догодило, Драганов отац и чика Митар су заједно рано ујутро отишли на неко славље у сусједно село. Тада су он и брат упрегли волове и дотјерали кола до темеља штале. Дуго су се мучили док су жељезним полугама извлачили стећак и гурали га милиметар по милиметар на кола.

Наставник је, не хајући за снијег, пожурио с Драганом у Карач. Горе је остао неколико дана и, одушевљен оним што је видио, о свему обавијестио стручњаке у Сарајеву. Идућег прољећа стигла је цијела екипа у село на падинама Љешевице, а мјесец-два иза тога довежене су и тешке грађевинске машине. За кратко вријеме изграђен је пут према стећцима, а ми смо га дуго звали — Драганов пут.