Свитац
Аутор: Гордана Стијачић
Сва створења и све птице,
Са зелене ливадице,
Загледале се у траву,
По ветрићу лепршаву.
Ко да трава тајну крије,
Нешто светли, звезда није,
Па питали без цензуре
Увијања и културе.
Можда месец с неба пао
Па се угрувао,
Можда месец, зелен борић,
Лептир или Вилин коњић?!
То је нека буба гипка,
Црна,ружна са два пипка.
Пиљи, скаче, цвили вришти,
Прети да нас све уништи.
”Миле, добре бесанице,
То су ваше бесмислице
Међу травом и међ цвећем
Непрестано ја трепћем.
Нисам неки ноћни дрипац,
Заљубљени ја сам свитац
Обасјавам драгу своју
Имам ноћну параноју.
Да ће злице сличне граду,
Драгу моју да украду
Ко што видиш, нисам губав
Обасјавам своју љубав.
Када спавам, кад сам будан,
Ја сам много доброћудан
Кад не светлим, ја не бежим,
Одмарам се само лежим.
Не представљај људску беду,
Не суди по изгледу
Не бави се ти грбама,
На човеку и бубама”.
