Окићену лозом и цвећем од мака,
Срео сам је једном, једног врелог днева.
На пучини магла провидна и лака,
У врућоме житу препелица пева.
Из воде и копна одисаше лето
Мирисом и ватром. Тесне стазе беху
Пуне косоваца. Весело је цвето
Турчинак у њеном говору и смеху.
Она је крај мене тада корачала,
Страсна као лето, поред мирних вала,
Поливених топлим бојама и сјајем.
Вај! И младост прође, ко сунце над гајем!
Само још у мени ти си и сад така;
У коси ти исти цветови од мака.
