Кад се жени врабац Подунавац,
Запросио сјеницу ђевојку
Три дни хода, преко поља равна,
А четири преко горе чарне,
Запросио и испросио је;
Па он купи господу сватове:
Кума швраку дугачкога репа,
А прикумка тицу шеврљугу,
Старог свата из осоја жуњу,
А ђевера тицу ластавицу.
Здраво свати дошли до ђевојке,
И здраво се натраг повратили;
Кад су били на Косову равном,
Проговара сјеница ђевојка:
»Тихо јаш’те, господо сватови,
„Тихо јаш’те, тихо бесједите;
„Долетит ће кобац аваница,
„Одвести ће сјеницу ђевојку.“
Још су они у ријечи били,
Залеће се кобац аваница
И одведе сјеницу ђевојку,
Сви сватови у трн побјегоше,
Ђувегија у просену сламу,
А кум шврака наврх трна чучи.
