Маслачак се повија од стида
и ко витез савија у струку,
на небу се муња сва покида,
па ућути, да не прави буку.
Чак и сунце за облаке бежи,
румени се као полетарац,
под врбама сва се река јежи
и дрхтуљи, ко заљубљен малац.
И месец би да промени мене,
ветар љути смирено да шета,
осека и плима да милују стене,
у пролеће, кад љубав процвета.
Ружне речи моментално кидну,
оне лепе ко првак се збуне,
од срамоте сузе се препадну,
да је храбар мангуп се не куне.
Километри уздаха се нижу,
љубоморни, као бесни, глођу,
цвасти с грана у поздрав се дижу,
ко строј војске, кад званице дођу.
Ни ја више не личим на себе,
симпатија нова ме решета –
триста шуга као да ме гребе,
у пролеће, кад љубав процвета.
