Кључ је био на старом мјесту, под отирачем, и дјечак га утура у браву, окреће двапут улијево и врата се отворише. Док је читао операцију, мислио је како ће и ово његово послије подне личити, као јаје јајету, јучерашњем, прекјучерашњем…
И заиста, опет је на столу чекала цедуља: „Вики, ручак је у пећници, подгриј и ручај. Забави се нечим док теча не дође. Телефонирај, буди у стану. Тетка“. Три-четири сарме су мировале у плиткој лименој здјели. Ту је и супа, тетка ју је припремила пред одлазак на посао. И њу је ваљало подгријати, јер се по зидовима већ нахватала модрикаста масна скрама. Виктор, међутим, не воли супу, смета му исјецкано лишће першуна и мркве. Утјеха је појести само сармице што их је тетка јучер кухала уз пријеподневни програм радија, обављајући уз пут туце ситних послова који домаћици не дају ни трунке мира.
Дјечак је жвакао размишљајући о бурној дводневној историји теткине сарме, чије питање он, напокон, рјешава до краја. Ова иста здјела је била већ четири пута на столу. Прије него што ће написати цедуљу, окрећући двапут кључ у брави и сакрити га под отирач, тетка је јучер појела двије сарме, онако у ходу, дувајући у вруће јело. Онда је ручао он – Виктор. Јео је безвољно, нешто је тим сармама недостајало, можда мало сира или павлаке из фрижидера, али било му је мрско устајати. Није заправо био сасвим сигуран да ли баш то недостаје сармама. Посљедњи је јучер ручао теча. То је као некакав састанак касно, па му је ручак уједно био и вечера (он има желудачни катар, који је, како сам тврди, добио на честим сједницама). Данас је пред подне тетка појела двије-три сарме; толико их је још у здјели остало за дјечака.
Виктор је млацкао, одсутно лутајући очима по пластичним тапетама. Тамне пјеге на њима личиле су му на звијезде изнад села његовог дједа. Тамо је прошлог љета од облака оивичених руменилом залазака градио профиле разних животиња.
— Звррр… — прену га из размишљања телефон. Тетка је говорила брзо и нервозно, ваљда се неугодно осјећала што телефонира из зборнице (она је учитељица), у којој није била сама.
— Да ли је тетка Љерка долазила да ти каже да имаш у хладњаку на тацни комад торте? Заборавила сам да напишем.
— Нико није долазио — одговорио је. Из зборнице је кроз жицу допирао жагор, тетка је рекла да ће се јавити са друге паузе и спустила слушалицу.
Вратио се и сјео поново за сто, али се убрзо морао подићи, јер је пред вратима чекала тетка Љерка. Познао је по звону: звр-звррр! Она увијек звони из два дијела. Ипак је примио уза кључу, они:
— Ко је? — Тетка од њега тражила да прво провјери ко је пред вратима, па да онда отвори.
— Тетка Љерка, Вики. У фрижидеру имаш комад торте, тетка је заборавила да напише… Још ми је рекла да ти кажем да по ручку пишеш задаћу, и да ће она звати телефоном, а можда ће се и теча јавити — верглала је сусједка.
— Хвала, тетка Љерка! — узвратио је и пошао ка фрижидеру. Ускоро је писао задаћу, једући хладну торту. Телефон се огласио усред првог задатка. Није се љутио, јер га та справа по подне зна и обрадовати. Не мора то бити тетка или теча, већ било ко: друг из разреда, неко од сусједа, или човјек који је окренуо погрешан број. Свеједно, само да се с неким уживо прозбори. Овога пута јавио се теча:
— Малиша, све је у реду?
— Јесте. Хоћеш ли скоро кући? — питао је Виктор.
— Желио бих, али у три и петнаест имам хитну сједницу. Ако се тетка јави, реци јој то.
Баш је много и премио тих хитних сједница — бунио се дјечак, спуштајући слушалицу. Баш ће мами и тати написати у Фрајбург да су тетка и теча презапослени, да имају свакога дана неке хитне састанке, али да они не јуре кући док не зараде за овакав стан или какву кућицу са вртом.
У предсобљу се телефон поново огласио. Виктор остави писаљку и прискочи.
— Вики, злато, ти си? Зар теча још није дошао? Је ли се бар јавио? — журила је тетка са неколико питања одједном.
— Јавио се, има хитну сједницу. Замолио ме да ти то кажем ако се поново јавиш.
— Како: ако се јавим? Па написала сам да ћу се јавити! — протестовала је тетка.
— Ниси написала, већ си рекла да ћеш се јавити са друге паузе — исправљала ју је.
— Не буди ситничав, написала или рекла — свеједно… Тетка Љерка… замолила сам је…
— Знам: торта. Већ сам је појео. Када ћеш овамо?
— Зато сам и звала. Изишла сам са пола часа да ти кажем да ћу послије наставе на пола сата код кројачице. Највише пола сата… Буди добар, теча ће за коју минуту зацијело стићи.
Веза се прекинула. Потиштен је ступио у дневну собу и из једне ладице извукао бакелитну кутију у којој чува материна и очева писма и фотографије из Фрајбурга. Ту су и фотографије са заједничког „урлауба“ у дједином селу. Читао је и разгледао писма и слике по ко зна који пут. Са драгим стварима вријеме је неосјетно пролазило: није био свјестан тренутка када му је писмо клизнуло из руке на под и сан га преварио у дубокој плишаној фотељи.
Телефон је узалудно звонио.
