Сутра се навршава година дана од смрти Бошка Ломовића, песника, приповедача, писаца чије се дело не може свести на једну књижевну полицу. Био је аутор који је подједнако припадао новинама, књигама, завичају, језику и деци — писац који је знао да реч мора бити тачна и када је нежна, и када је духовита, и када сведочи о најтежим историјским истинама.
Рођен у Брезни код Горњег Милановца, Ломовић је понео из завичаја осећај за народну реч, за причу која не трпи празан украс и за реченицу која мора да стоји чврсто. Завршио је српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, али је готово читав радни век провео у новинарству. Радио је у различитим редакцијама, писао за листове и часописе, био дописник „Политике” из Горњег Милановца, а новинарски занат оставио је дубок траг у његовој књижевности.
Тај траг видљив је најпре у језику. Ломовићева реченица није тражила ефекат у раскоши, већ у прецизности. У њој нема сувишног украса, али има ритма, мере и унутрашње дисциплине. Новинар га је учио да гледа стварност изблиза, а писац да у тој стварности препозна поезију, хумор, нелагоду, детињу логику и човекову потребу да се брани лепотом језика.
У књижевности за децу Ломовић није потцењивао младог читаоца. Његове књиге, међу којима су „Заљубљени бицикл”, „Наташа из треће клупе”, „Мирјана нема појма”, „Питај мога брата”, „Дечак са кључем о врату” и „Видовита Ана или зашто смо украли магарца”, показују писца који је разумео да дечји свет није ни плитак ни једноставан. У њему има игре, стида, првих симпатија, неспоразума, страха, пркоса и оне посебне дечје памети која одрасле често затекне неспремне.
Зато његове приче не делују као лекције упаковане у литературу. Оне се крећу из саме ситуације, из обрта, из дијалога, из малог неспоразума који одједном открије нешто важно о детету и свету око њега. Хумор код Ломовића није украс, него начин мишљења. Он не служи да олакша стварност, већ да је покаже из угла у којем постаје јаснија, ближа и памтљивија.
Посебно место у његовом раду заузима оданост језику. Ломовић је био писац који је осећао вредност народног и књижевног говора, али није био затворен у један израз. Писао је и екавицом и ијекавицом, носећи у себи више завичаја: онај под Сувобором, у којем је рођен, и онај књижевни, брчански, у којем се као млад човек озбиљно посветио писању. Та двојност није га расцепила, већ проширила. У његовом делу језик није био само средство, већ простор памћења.
Исти занат, иста језичка строгост и иста потреба за истином омогућили су му да се упусти и у изузетно тешку историјску грађу. „Књига о Дијани Будисављевић” једно је од оних дела у којима се види да Ломовић није желео да документ претвори у сувопарну хронику, нити да трагедију прекрије патетиком. Писао је тако да чињеница остане чињеница, а да иза ње читалац ипак осети људски лик, моралну снагу и страшну цену заборава.
За часопис „Змај”, Бошко Ломовић био је више од сарадника чији текст стиже уредан, писмен и занатски сигуран. Припадао је оној врсти аутора која дечју књижевност није сматрала споредним, мањим или лакшим послом. Напротив, управо је у писању за децу показивао колико је потребно мере, слуха и поштења да би се допрло до младог читаоца без подилажења и без празног поучавања.
Годину дана после његовог одласка остаје дело које има ширину ретку и за много веће књижевне биографије: поезија, приче, романи за децу и одрасле, есеји, критике, новинарски текстови, историјске књиге, записи о људима, језику и времену. Остају и књиге које ће нови читаоци тек откривати. А у њима — чиста реченица, благ хумор, тврда чињеница, оданост језику и уверење да се за децу мора писати најозбиљније.
