Добро дошла, драга децо!
Нека вам је срећна школа!
Доносим вам пуно среће
и јабука пуна кола:
Наранџасте и румене,
беле, жуте и црвене!
Немам ножа, ни тањира!
Свак по једну нека бира!
Свака од њих — разне боје
има лепо име своје:
Госпођинке и будимке,
и подрињке и добрињке.
И малинке и маслинке,
арнаутке и прокупке,
царке, шарке и арапке,
бећанлије, циганлије,
шећерлије, шербетлије,
сенабије, ђулабије,
овајлије, попадије,
памуклије, зворниклије,
поскурије и златије,
пепељуше, ребељуше,
колатуше и мекуше,
кисељајке, котурајке,
и перајке и ђулајке,
џемурлике, шаренике,
руменике, белунике,
и срчике и бедрике,
баризовке и бановке,
гргусовке и митровке,
шуматовке и тетовке,
округлице, мађарице,
и ситнице и ружице,
и лимунке и сладунке!
Јастрепчанке, кадуманке,
тимочанке и трњанке,
пегавуље и шаруље,
и зимкуље и дугуље,
колубарке и копљарке,
зајечарке и звечарке
и лешнарке и масларке
и ердељке и жутељке!
Колачаре и кожаре
и грожђаре и пројаре,
николаје и сретнаје!
Илињаче, медењаче,
ивањаче и земњаче,
петроваче, видоваче,
симковаче и тикваче,
колајначе, просењаче,
тањираче, градињаче,
оврљаче, котрљаче,
и слаткаче и ребраче,
мирисавке и ресавке!
Све су дивне, све су свеже
ко убране јутрос с грана!
Ја сам вам их, децо, сабро
са свих наших српских страна.
Највреднијем ђаку биће
она као крв румена!
А највећу даћу оном
ко запамти сва имена!
Војислав Илић Млађи (Ореовица, 7. октобар 1877 — Београд, 22. мај 1944) био је српски песник активан у периоду између Првог и Другог светског рата. Писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика и сврставан је међу водеће умове свога доба. Његови стихови урезани су на капели српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну. Објавио је преко четрдесет књига, а сарађивао у стотинак часописа.
