Приредила Лидија Николић
Градимир Стојковић, звани Града, био је, као дете, убеђен да су сви писци – мртви!
Једног пролећа, у време кад је био ђак првак, дође у село Мраморак, у коме је живео, његов омиљени писац Бранко Ћопић.
Кад се попео на бину, мали Града и даље не верује својим очима. Највећи писац, на три корака од њега, и то – жив!
Ипак, реши да то провери, те излете на позорницу, притрча Бранку, и ухвати га за руку… И увери се да је стварно жив!
Деценију и по касније, сретне Градимир Ћопића у Панчеву, реши да му приђе и исприча ону мраморачку причу. Бранко га на то чудно погледа, па рече:
„А јеси ли сигуран да сам то био ја?“
*
Писац Драгутин Илкић, звани Бата Бирта, гостовао је једне јесени у техничкој школи у Панчеву.
Свом ђаку, Градимиру Стојковићу, наставница српскохрватског је наредила да обавезно дође и прочита нешто своје… Шта ће, куд ће, нерадо је пристао…
На крају сусрета, Бирта упита има ли у публици некога ко пише поезију, а професорка одмах прозва Градимира… Кад је завршио читање једне своје подуже песме, Бирта му приђе и рече:
„Дај ми то да објавим у ‘Панчевцу’!”
У наредном броју збиља се појавила та песма, али изузетно скраћена и потписана именом – Милош Стојковић!
Града оде у редакцију решан да тражи исправку и извињење. А они му рекоше:
„Заборави на то! Него… могао би да сарађујеш са нама… А за ово објављено – добићеш хонорар….”
*
С јесени 1968. године, Мирослав Антић је наредио младом Градимиру Стојковићу да направи своју прву збирку поезије и да му донесе рукопис.
Двадесетједногодишњи Града је одмах одабрао стотинак песама, прекуцао их и однео Мики…
Гледа славни песник ту засташујућу гомилу хартије, па пита:
„Шта је ово, Грацо?”
„Па моја збирка песама…”
„Седи ноћас и направи од овога праву збирку. Смањи, брате!”
Читаву ноћ, до јутра, Граца је листао, преметао, одвајао и спајао, и напокон једва свео рукопис на педесетак песама.
Однесе он то сутрадан Мики у панчевачку крчму „Пивара” на увид… А он опет:
„Шта је ово, Грацо?”
„Песме изабране за књигу…”
Почне Мика да их чита, и да одваја листове на две групе… Те показа на једну страну и рече:
„Ово ти је књига. А оно друго заборави… Написаћу ти и препоруку. А као хонорар ти узимам стих ‘лева страна света’. То ће бити наслов моје следеће збирке.”
Следеће године, објављена је збирка песама „Потомак равнице”, на основу обећане препоруке, коју је Мика Антић написао овако: преко насловне стране рукописа, црвеном оловком, исписао је ОБЈАВИТИ! И потписао.
*
Милош Николић, писац за децу и хумориста, води Градимира Стојковића „на једно место”… Намера му је, заправо, да га одведе у издавачку кућу „Вук Караџић” и упозна са уредницима не би ли му објавили „Хајдука у Београду”…
Успут, код Маркове цркве на Ташмајдану, Миша одједном узвикне:
„Сјајно! Посрећило ти се, Градо!”
„Како? Шта?”
„Ено пролази Душко Радовић!”
„Извини, Мишо, али то је немогуће. Не може он да пролази. Он је вечан…”
*
Предао Градимир Стојковић рукопис књиге „Хајдук у Београду”, у то време чувеној издавачкој кући „Вук Караџић”, а није оставио ни своју адресу ни број телефона…
Након неколико дана, отишао је у Панчево код родитеља, где је решио и да преспава… Кад, пред поноћ, зазвони телефон!
„Ало! Могу ли добити Градимира Стојковића?”
„А ко га тражи?”
„Бранко Радичевић!”
„Ма немој! А овде је чика Јова Змај!”, одврати Града мислећи да га неко завитлава.
„Ја сам Бранко В. Радичевић, уредник у ‘Вуку Караџићу’. Управо сам завршио читање вашег рукописа. Роман вам је одличан! Објављујемо га одмах! Дођите сутра да потпишете уговор…”
Земљо, отвори се!!!
*
На Сајму књига, једне давне године, седи Десанка Максимовић, а крај ње Мира Алечковић…
Наилазе писци Дале Ћулафић и Града Стојковић, подједнако нераздвојни као њих две…
„Осам пута су ме упознавали са Десанком!”, каже Града тихо Далету, са жаљењем. „И никако да ме упамти…”
Мира, не знајући то, вели Деси:
„Ово је Градимир Стојковић… Знаш, он је…”
На то је Десанка прекиде, обраћајући се Гради:
„Знам ја Вас, млади господине. Ви сте написали ону књигу коју читају сва деца!”
*
Славни Раша Попов представља писце деци, учесницима Радости Европе…
„Ево овај ту, Хајдук Градимир, да је у Америци – имао би сопствено острво! А види га овде, данас! Изношене патике, изанђале фармерке…”
(Притом не спомиње његовог тадашњег издавача, који је од продаје Градиних књига – саградио кућу на мору!)
Града га прекиде и рече:
„Немој, Рашо, више да ме ‘хвалиш’, молим те!”
*
Године 1997, у аутобусу који вози учеснике на Змајеве дечије игре у Новом Саду, песник Мошо Одаловић прилази Градимиру Стојковићу, који први пут иде на Игре… Клекне на празно седиште испред њега, па пита:
„Говорите ли српски?”
„Говорим.”, збуњено одговара Града.
„Е, баш добро! Па шта радите сада?”
„Ништа посебно… Идем на Игре.”, осмехује се блесаво Града.
„А је л преводите нешто?”
„Јок!”, одговара Градимир, још више у чуду.
„Да се упознамо… Ја сам Мошо Одаловић…”
„Знам, наравно…”
„А ви сте Симоњан Бабкен, славни јерменски песник?”
„Ма, неее!”, насмеја се Града. „Ја сам Градимир Стојковић! А да личимо, нема шта!”
*Добрица Ерић, Драгомир Ћулафић и Градимир Стојковић гостовали 1998, „шверцерске године”, у октобру, у Кикинди. У Београд по њих дошао новосадски комби… При повратку, возач каже:
„Морамо по гориво. Нисам га узео у Новом Саду, а на резерви сам…”
Међутим, ни на једној успутној пумпи горива нема ни за лек! А ни шверцера! Пада мрак, возач кука… Остала је још само један пумпа до Београда…
„Има ли горива?”, пита Дале точиоца.
„Нема!”
„Ми смо песници… Гостовали смо у Кикинди… Дај, човече, бар мало…”
„Нема, пријатељу! Ич!”
Града шапну Добрици да изађе из кола…
Онај точиловац разрогачи очи, па узвикну:
„Добрица! Добрица Ерић!!!”
Сав се растопи, протресе руку Добрици и рече:
„Хајде, онамо…”
Те скрајну комби и наточи им пун резервоар!
*
Као и увек на Змајевим дечјим играма, Дале Ћулафић и Града Стојковић су цимери у соби на првом спрату хотела „Војводина” у центру Новог Сада…
Лидија Николић, писац за децу, чија је соба у близини, каже Градимиру након повратка са гостовања по школама:
„Идем да се пресвучем, па ћу ти куцнути у пролазу да сиђемо заједно на ручак…”
Тако је и учинила, али јој је врата отворила непозната жена!
„Извините… Да ли је ту Града Стојковић?”, замуцала је изненађена.
„Не… Већ је отишао на ручак… А Дале је у купатилу… Ја сам његова супруга…”, рече осмехнута лепа млада женица и пружи руку…
Сишавши у трпезарију, Лидија изгрди Граду што је није сачекао и исприча му какав је необичан сусрет имала…
„Ма да…”, на то ће он. „Замисли, Далетова жена пролазила кроз Нови Сад, нешто пословно, те решила да бане накратко и изненади га…”
Утом почеше да пристижу и остали писци заузимајући место за великим заједничким столом… Кад се сва места попунише, Града подбочи лице рукама и сложи неку забринуту фацу…
„Шта се десило?”, упита неко.
„Ма пусти је…”, рече снуждено и прекорно, показујући руком на Лидију. „Не можете да замисите шта је направила…”
Упитни погледи усмерише се ка запањеној „грешници” која слути неку Градину измишљотину…
„Отишла Лидија до Далетове собе, отворила јој непозната дама, а она ће на то осорно: ‘А ко сте ви?’ На то Дале провирује из купатила, а жена каже: ‘Ја сам Далетова супруга! А ко сте ви?’ Ова лујка на то само погледа бесно у Далета и дрекну на сав глас: ‘А тако дакле! Ожењен си – ђубре једно!!!”
*
Заказана промоција заједничке књиге, избора песама и прича, ‘Боље вас нашли’, Градимира Стојковића и Драгомира Ћулафића, издавачке куће Српска књига из Руме, са просторијама у Пећинцима…
Седну два другара у Ћулафићев стари голф и право за Пећинце…
Тамо затекну само супругу издавача…
„Шта? Ми стигли први?!“, зачуди се Ћулафић.
„Али… овде данас нема ништа заказано!”, одврати она.
„А промоција наше књиге?!”, углас повикаше. “Заказана је у издавачкој кући!
„Аааа… Па то вам је у Београду!”
„Али јавили су нам да је промоција у вашој издавачкој кући!” понавља Чулафић.
„Јесте, али ми имамо канцеларије и у Београду, на Теразијама. Мора да нисте добро разумели!”
Утрчавају Дале и Града у кола, гас до даске, али, узалуд. Промоција завршена!
*
Као већ познати писац за децу, Градимир Стојковић гостује у малом селу Горчинце… Кад је ушао у учионицу, о руку му се окачи један тршави клинац, цимне га за рукав и вели:
„Бокте, па ти си жив!”
„Жив, брате, као што видиш.”
„А мени је учитељ рекао да си умро.”
„Далеко било…”
„Чекај… Јеси ли ти написао оне ‘Хајдуке’?”
„Јесам.”
„Е онда си ти ипак мртав!”
„Ама, видиш ваљда да сам жив!”
„Ма јеси ли ти Нушић?”
„Јок! Ја сам Стојковић.”
„Па ти онда ниси писац!”, одврати дечак љутито и отресе Градину руку.
*
Водитељка, на крају једног сусрета Градимира Стојковића са децом, пита:
„Да ли вам је било лепо?”
Сви, наравно, углас вичу:
„Јеееестеееее!!!”
А у првом реду, један намрштени клинац узвикује:
„Нииијееее!!!”
„Опа, бато! Како није?”, пита Града. „Па губио си час!”
„Зато ми и није било лепо! Јер сам морао данас да поправим кеца из матиша, за ког ћале не зна, а сутра је родитељски!”
*
Дуги низ година Градимир Стојковић је радио у основној школи као наставник…
Једног дана, у ходнику му прилази учитељ Ћира, пружа некакву свеску и каже:
„Имам нешто посебно за тебе!”
„Песма неког твог талентованог ђака?”
„Не. Писмени рад. Прочитај. Свидеће ти се, сигурно…”
Узме Града свеску, прелиста и пронађе писмену вежбу на тему „Шта сам видео у Зоолошком врту“.
Ученик Растко пише:
„Јуче смо били у Зоолошком врту и тамо сам видео – наставника Граду с породицом…”
*
Враћа се Града Стојковић са посла, преко Душановачког моста, у црвеном „Фићи”… Сачека зелено светло на раскршћу, прође и тек што је прешао преко зебре – заустави га милицајац!
„Документа, друже!”, салутира, смркнут.
„Шта сам учинио?”
„Изађите из возила, молим…”
„Али зашто сте ме зауставили? Шта сам погрешно учинио?”
„И ви још питате!?! А онај кец на полугодишту?”
„Молим?”
„Ребнули сте ми кеца, а био сам најбољи у саобраћајној секцији! Као, да ме научите памети! Нисте ме познали, је л да?”
„Ма, ко си ти?”
„Владимир Михајловић, наставниче. Најбољи на општини и у граду на такмичењу ‘Шта знаш о саобраћају’.”
„Е, мој Владице. Да те нисам увукао у ту секцију, знаш ли шта би од тебе било у насељу ‘Браћа Јерковић’?”
„Сад знам, наставниче. Научио сам.”, рече и загрли га.
„Е ово ми је први и једини овакав милицијски загрлај!”, насмеја се Града.
„Обично другачије ‘милујете’!”
*
У фискултурној сали једне зрењанинске школе, Градимир Стојковић има сусрет са четири стотине деце! Поставе озвучење, али – нестаде струје!
Шта ће, куд ће, Града се дере из свег гласа, из петних жила, те некако прегура до краја и преживи и то…
Дође ред и на оно:
„А сад, децо, питајте све што вас занима…”
Мук. Тишина. Нико не мрда. Мува се чује…
„Ама, питајте! Шта сте се ућутали?!”
И тада се, из неког двадесетог реда, диже једна рука…
„Хајде! Питај слободно!”
„Наставниче, могу ли ја у WC?”
*
У јеку популарности Граде Стојковића, званог Хајдук, на крају једног сусрета са малишанима – деца постављају питања…
Пљуште свакојака, са свих страна, те Градимир једва стиже да одговори…
У првом реду, тик испред славног писца, седи ђак првак… Напрегнут, сав црвен у лицу, смишља питање… Напокон и он диже руку…
„Изволи… Питај…”
На то он истресе дуго смишљано питање, које нико пре њега није поставио:
„Чикоооо…. А како се ти зовеш?”
*
Године 2000, Градимир Стојковић је провео неколико дана у кампу у Кикинди на једној манифестацији за младе, учествујући у свакодневним радионицама и програмима за децу. Последње вечери требало је да одржи и књижевни сусрет, те су му предложили да позове некога из Београда да говори о њему. Назвао је Лидију Николић и рекао:
„Слушај… Наредише ми овде да најмим неког критичара који ће да учествује са мном сутра увече… Ја сам се одлучио за тебе – не као критичара, већ као емотивца…“
Те Лидија допутова у Кикинду поподневним аутобусом, а на станици је сачека један од организатора и спроведе до школе која је била седиште манифестације… Ту је, на њено изненађење, дочека и један од главних актера фестивала, Миодраг Игњатовић – бивши директор Осме гимназије коју је похађала! Уз кафицу и цигаре, евоцирали су успомене на прохујало време, док је Града сваки час извиривао иза Лидијиног рамена, дизао два прста и тужио је:
„Друже директоре! Друже директоре! Она пуши! Она пуши!!!“
Бивша ученица не доби казну, већ обећање да је након књижевне вечери чека богата свечана вечера у ексклузивном ресторану…
Међутим, након сусрета, Града и Лидија остадоше да се фотографишу са децом, а кад су се осврнули – у сали нигде никога! Испред зграде – такође! Одоше до школе – ни тамо нема ни живе душе! Обиђоше ресторане – не нађоше друштво… Те се некако утешише у оближњој пицерији…
Ујутру сиђоше на доручак и затекоше организаторе, учеснике, професоре и директоре за сусредним столом – спуштене главе… Збуњени, поручише јело, а онда се погледаше и – схватише зашто су сви нестали синоћ без трага… Да их оставе насамо!
Без жеље да се правдају, Лидија и Града ухватише први аутобус за Београд, и, таман кад је Лидија хтела да задрема, један зрак сунца паде јој на лице… Кроз полусан, хтеде да замоли Граду да навуче завесу, те прошапута:
„Градо… сунце…“
„Ма немој сад да ми тепаш!“, одбруси он.
*
На Фестивалу хумора за децу у Лазаревцу, писци који долазе из других градова, у зависности од својих обавеза током гостовања, остају да преноће у хотелу или се, пак, истог дана враћају својим кућама…
Једне године, пред сам повратак предвече, директорка Рада Булатовић предложи изненада Лидији Николић да остане и сутрадан и буде члан жирија на маскенбалу. Иако то није било унапред предвиђено, веровала је да ће се наћи нека слободна соба у хотелу, који се управо реновирао.
Након вечере и седељке, која је потрајала, негде пред поноћ, Лидија стиже на рецепцију хотела… Ту јој рекоше да су само прва три спрата сређена, али су већ све собе заузете, тако да јој могу обезбедити преноћиште само на четвртом спрату…
Прошавши кроз пуст ходник без светла, са WC-ом на крају, Лидија уђе у мрачну собу без купатила… Схвативши да је једини гост који ће у том делу хотела преноћити, ужаснута, стушти се на први спрат до собе Граде Стојковића и Далета Ћулафића, који је већ био у дубоком сну…
„Градимире! Ја не смем тамо сама да спавам!!! Грозно је! Шта да радим?“
Он одмах пробуди Далета, објасни му ситуацију и предложи да се замени с Лидијом… Овај, уз неразговетно мрмљање, покупи своје прње и узе кључ од собе намењене Лидији…
Она се одмах стрпа у Далетов кревет, наспрам Градиног, и угаси светло… Између њихових постеља, улична светиљка бацала је сноп светлости кроз прозор, тако да су, лежећи на боку, могли у том полумраку да назру једно другом поспана лица…
Међутим, реч по реч, и они се расанише, те почеше причу о својој деци, о књигама, о животу уопште… Помало се жале, помало шале… и тако до – четири изјутра!
И пре него што ће најзад утонути у сан, Града прозбори:
„Јадни наши пријатељи писци… Вероватно још увек сви чуче у ходнику пред вратима, чекајући да се деси – нешто конкретно!“
*
На Змајевим дечјим играма, Весна Видојевић Гајовић и Лидија Николић углавном су стално заједно… Седе једна крај друге у аутобусу при одласку у Нови Сад, спавају у истој соби, обедују скупа, шетају по парку… Саме себе су прозвале „Деса и Мира“, не чекајући да то други учине…
Од мушких, Лидијин нераздвојни пратилац је Града Стојковић, њен најбољи друг и омиљени писац… Седе за истим столом на другарској вечери, у седишту Игара, по кафаницама, на књижевним вечерима и изложбама, у холу хотела…
Једне године, Лидија нажалост није могла да дође у Нови Сад, због тешке болести свога пса… За ручком и вечером, место између Весне и Граде – остало је празно… Приметивши то, професор Тихомир Петровић, који једини увек долази на Игре са супругом, упита Градимира:
„Извините… А где је Лидија?“
„Откуд ја знам!“, одбруси му Града у свом стилу.
На то збуњени Тихомир, снебивајући се, рече:
„Опростите што питам… Можда сам индискретан… А кад сте се вас двоје развели?“
*
На неком шалтеру, Градимир Стојковић даје податке о себи…
„Занимање?”, пита шалтеруша.
„Пензионер.”, одвраћа Града.
„Не може тако… Схватате? Реците ми шта сте били пре тога?”
„Аха… Разумем… Добро… Пишите: писац за децу у пензији.”
„Ви се завитлавате са мном?”, губи стрпљење љубазна шалтеруша.
„Какво је уопште то занимање? И како може писац за децу да се пензионише???”
*
Вест да се Градимир Стојковић, у тешком стању, налази у болници „Свети Сава“, погодио је све његове пријатеље, писце, читаоце, породицу…
Чим је пребачен са интензивне неге у болесничку собу, неколико колега и другара похрлило је одмах да га посети…
Града се осмехивао, задовољан, премда без речи, јер је изгубио моћ говора… Али, рекоше лекари, повратиће се то временом – након рада са логопедом…
На ту срећну вест, Бранко Стевановић рече:
„Ма… Ко зна кад ће тај логопедски третман почети… Боље да ми сами, Градо, кренемо са терапијом одмах… Ајде кажи ти, благо мени – термоакумулациона пећ!!!“
