Ишла кроз шуму два друга, кад пред њих искочи медвед. Један се даде у бекство, попе се уз дрво и сакри, а други остаде на путу. Није имао куд те паде на земљу и начини се да је мртав.
Медвед му приђе и поче њушити; а овај престаде и да дише. Медвед му оњуши лице, помисли да је мртав и оде.
Кад медвед оде, онај други сиђе са дрвета и стаде се смејати:
– Па шта ти је – вели – медвед на ухо говорио?
– Рекао ми је да су рђави они људи који у опасности напуштају друга.
