На данашњи дан, пре тачно 131 годину (21. фебруара 1895), рођен је Милан Кашанин – личност која је својим именом и радом обележила читав један век српске културе. Његов живот био је пут пун невероватних преокрета: од дечака из скромне породице из Белог Манастира, који је стигао до престижне париске Сорбоне, преко година у којима је као управник музеја био једна од најутицајнијих личности наше културе, па све до времена када је након рата остао без ичега и скоро потпуно избрисан из јавног живота.
Интелектуално каљење
Кашанин је потекао из скромне средине, али је његов успон био плод чистог талента и истрајности. После новосадске гимназије студирао је у Будимпешти, а Први светски рат провео је у загребачкој Болници Сестара милосрдница. Ту се, у чекаоницама историје, сусрео са Ивом Андрићем и Владимиром Ћоровићем – младим људима који ће касније поставити темеље југословенске културе. Као стипендиста Краљевине Југославије одлази у Париз, где на Сорбони студира историју уметности и књижевност. За њега Париз није био само студијски изазов, већ и „мера света“ и школа духовне дисциплине коју ће до краја живота заступати.
Златно доба Музеја кнеза Павла
Када је 1935. године именован за управника Музеја кнеза Павла, Кашанин је добио прилику да Београд уведе у европски културни круг. Под његовим вођством музеј је постао једна од најпрестижнијих институција региона. Организовао је велике изложбе италијанске и француске уметности (1938. и 1939), догађаје прворазредног европског значаја. Тих година је, захваљујући његовој енергији и стручности, Београд био равноправан партнер Паризу и Риму. Истовремено, покренуо је Уметнички преглед, часопис који је и данас узор естетске и научне озбиљности.
Чувар блага под бомбама
Највећи професионални подвиг Милана Кашанина одиграо се у тишини, пред саму окупацију. По налогу кнеза Павла склонио је и зазидао готово целокупну уметничку колекцију музеја. Кроз године ратних разарања и немачких реквизиција успео је да сачува поверено благо. Биланс је био готово невероватан: од хиљада експоната, нестала су само 33 дела.
Године изопштења и Крлежин позив
Крај рата за Кашанина је значио потпуни пад у заборав. Смењен је са свих функција, изгубио је стан, библиотеку и личну архиву. Живео је од анонимних превода, изопштен из јавног живота због својих веза са кнезом Павлом. Ипак, почетком педесетих година, Мирослав Крлежа користи свој политички утицај код Јосипа Броза Тита и враћа Кашанина у јавни простор. Постављен је за управника Галерије фресака одакле поново улази у свет. Захваљујући његовим изложбама у Лондону, Единбургу и Амстердаму, српски средњи век добија међународно признање као једна од врхунских тачака европске уметности.
Стил као морал
Као књижевник, Кашанин је био мајстор есејистике и префињен романсијер. Његови романи Трокошуљник и Пијана земља бележе нестајање једног грађанског света који је познавао. Историја српске књижевности средњег века донела је потпуно нов поглед на стару писменост – у њој је видео живе људе, емоције и врхунски стил, уместо сувих архивских података.
До краја живота остао је доследан свом систему вредности. Сваке недеље окупљао је највеће интелектуалце свог доба (Дејана Медаковића, Милорада Павића), постајући жива веза између старог и новог Београда. Преминуо је 21. новембра 1981. године.
