Када мати хове да га купа,
Хуаниту срце убрзано лупа.
Скрива се, јадан у безнађу.
Али залуд, мајкине га руке брзо нађу.
Он joj чоколаду нуди као мито,
ал’ убрзо схвата да не пали ни то.
Хуанито! Где си пошo, ког’ си пито?
Скида се, правац у корито!
Знам, тешко je, али можеш ти то.
Не жал’ сапун, трља; темељито.
Све што с’ види, а и оно скрито,
Хуанито.
А кад мама јави да je с купањем финито
Хуанито напушта корито.
Њушка своју кожу и смешка се притом
(није дивљ сад je врло питом).
Све до јутра (некад чак и дуже)
он мирише попут мајске руже!
