Постојала је једна земља у којој су деца имала своје странице. Не профиле, не налоге, не коментаре, већ праве, штампане странице. Имала су своја гласила, своје часописе, своје светове.
Мирисали су на ново знање, на игру, на машту. Сваког месеца, у поштанском сандучету или школској библиотеци, чекала их је прича, песма, загонетка, илустрација. Чекало их је нешто што је било написано баш за њих.
У земљи која је знала да дете није само мали човек, већ велики свет, постојали су листови који су ту светлост чували.
„Мали забавник“, „Тик-Так“, „Зека“, „Модра Ласта“ — то нису били само листови. То су били пријатељи, и најмањих и оних већих људи. То су били прозори кроз које је дете могло да погледа свет и да каже: „Ја сам ту. Ја мислим. Ја сањам.“
У њима су били први стихови, први стрипови, прве приче које су училе да доброта није слабост, да знатижеља није непослушност, да машта није бекство, већ почетак свега.
А онда је дошло време у којем се више није исплатило писати за децу.
Један по један, ти листови су се гасили. Без протеста, без јавне туге, без опроштаја. Као да је неко угасио светло у соби у којој су деца читала.
Као да је неко рекао: „Нема више времена за нежност.“ Уместо тога, дошли су екрани, алгоритми, садржаји који трају 15 секунди. Деца су престала да добијају писма, почела су да добијају поруке.
Али дете није само корисник. Оно је читалац. Оно је сањар. Оно је биће које тражи смисао, а не само информацију. И када му ускратимо уметност, када му одузмемо књижевност, када му кажемо да нема више „Зеке“ или „Ласте“, ми му одузимамо право да буде дете.
Гашење дечјих часописа није само економска одлука. То је културна капитулација. То је тренутак у којем смо, као друштво, рекли да дечја душа није вредна пажње.
Да нема више ко да пише песму за дете. Да нема више ко да нацрта змаја.
Али култура није луксуз. Она је основа. Она је оно што остаје кад све друго прође. Зато, ако желимо да деца расту у људе који мисле, осећају, стварају, морамо им дати културу.
Морамо их учити да читају све што је вредно: књиге, часописе, поезију, стрипове, есеје. Да траже дубину, а не брзину. Да се не боје тишине коју доноси читање.
Позивамо вас, родитеље, наставнике, библиотекаре, уметнике, да не дозволите да се ова тишина продужи. Да не дозволите да дете остане без приче.
Јер ако изгубимо дечју културу, изгубили смо будућност.
