У овом интервјуу за дечији књижевни лист „Змај“, имамо част да разговарамо са угледним књижевником Ранком Павловићем, чије име, сигурни смо, зна свако дете! Господин Павловић се присећа почетака сарадње са нашим листом, евоцирајући сусрете са другим писцима који су обогатили његов стваралачки пут.
У нијансама сећања, Павловић дели песничка искуства и истиче значајну улогу бивше главне и одговорне уреднице нашег листа, Мире Алечковић, чија је визија оставила неизбрисив траг у дечијој књижевности. За вас, читаоце, песник Павловић открива како је пронашао инспирацију да пише за децу и како је отворио врата света дечије поезије у свом животу.
НА СТРАНИЦЕ „ЗМАЈА“ – ЗМАЈЕВИТО
У „Змај“ сам ушао – змајевито! Баш као змајеви из бајки што ускачу онда кад им се не надаш и тамо где их не очекујеш.
Али, биће боље да кренем редом, да ми нека наставница која ово буде читала не би написала да сам промашио тему. Седи, Павловићу! Чиста јединица. Писмени састави не пишу се тако. Они морају имати главу и реп.
Дакле, тек када сам био афирмисани приповедач и већ признати песник, почео сам да пишем и за децу. Не случајно, јер су ме на то натерале моје кћерке Светлана и Соња када су кренуле у школу. Питале су ме какав сам ја то писац када ме нема у читанкама и кад са другим писцима не долазим у њихову школу. Није ми било друге него да зашиљим оловку или да седнем за писаћу машину (тада још није било рачунара, таблета, ајфона). Прво сам почео да пишем песме, па тек онда кратке приче и дуже приповетке за најмлађе. Знао сам да ћу за своје кћерке бити писац тек када то почнем објављивати.
„Читајте ‘Змај’! Тако ће овај часопис ојачати вашу љубав према писаној речи.“
Истина, један југословенски дневни лист („Вечерњи лист“ у Загребу) имао је страну за децу, где су објављивали ученичке прилоге и по једну песму или кратку причу одавно афирмисаних писаца. Као млад средњошколац послао сам им песму о висибаби и силно се изненадио, чак се мало и уплашио, када сам видео да су је објавили у врху странице, тамо где сам читао прилоге књижевника чији су се радови налазили и у мојим читанкама у тек завршеној основној. Било је то у време када нисам ни помишљао на то да ћу некада имати кћерке, па се зато враћам периоду када сам их добио и кад су порасле до школских клупа, па ме натерале да пишем за њих и њихове вршњаке.
Песме и приче слао сам „Малим новинама“, „Веселој свесци“, „Дечјим новинама“, „Тик-Таку“, и – они су их објављивали. То ме охрабрило, па сам сарадњу понудио и тада врло богатом и одлично уређиваном прилогу „Политика за децу“. Кад, четвртком и тамо видим своје прилоге.
Часопис „Змај“ за мене је био нешто као цар над царевима. Ипак се одважим и на адресу редакције пошаљем неколико песама о зори, дану који се спрема на починак, ноћи, месецу, поноћи. Када сам убрзо своје песме видео на две странице, уз пригодне илустрације, изгледало ми је као да сам у „Змај“ ускочио – змајевито!
Наставио сам да сарађујем с тим часописом шаљући песме, кратке приче и приповетке за старији узраст основаца и мислим да ми ниједан прилог није одбачен. Појачао сам сарадњу и са осталим листовима и часописима. Од објављених песама сачинио сам збирку „Шта јутро доручкује“, објавио је и она је одмах овенчана угледном књижевном наградом „Гордана Брајовић“. Кратке приче ушле су у збирку „Кућа на излету“, а збирка у лектиру. Од дужих приповедака настале су две збирке – „Чистач обуће“, објављена у чувеној едицији „Веверица“ загребачке „Младости“, и „Кула Кулина бана“, која је нашла места у такође легендарној едицији „Ластавица“ сарајевског „Веселина Маслеше“ и из којих је више прича касније уврштено у читанке за основну школу. Можете се само замислити како се осећао тада још млад писац чије су се књиге нашле међу делима писаца од којих је учио. Изгледало ми је невероватно: Марк Твен, Бранко Ћопић, Роберт Луис Стивенсон, Арсен Диклић, Десанка Максимовић, Мира Алечковић, па Ранко Павловић…
Да није било подршке часописа „Змај“, питање је да ли бих истрајао у књижевности за децу и да ли би било ових и још неколико десетина мојих књига за најмлађе, песама, прича, романа, драмских текстова.
Све прилоге у „Змају“ објављивао сам у периоду када је главна и одговорна уредница била Мира Алечковић, коју сам тек касније лично упознао. Сретали смо се много пута на разним књижевним манифестацијама. Увек су заједно биле њена негдашња професорка, а касније доживотна пријатељица и дружбеница Десанка Максимовић и она. Посебно је занимљиво било када смо једну целу седмицу провели у посетама више места у Босни и Херцеговини и на подручју Међуопштинске културно-просветне заједнице Пљевља. Ни сам не знам колико пута сам био учесник Змајевих дечијих игара на којима је један од најважнијих учесника била и Мира Алечковић. Последњи пут сам је посетио у њеном стану заједно са Грозданом Олујић, с којом сам био врло близак, нарочито током рата у БиХ, када сам некако успевао да дођем на Змајеве дечије игре, а она је желела да дуго разговарамо о томе како живи народ на ратном подручју.
„Ћерке су ме питале какав сам ја то писац када ме нема у читанкама и кад са другим писцима не долазим у њихову школу”
Веома жалим што код себе сада немам прилога које сам објављивао у листу (часопису) који је за мене, као што сам већ рекао, откад сам га као дечак први пут узео у руке, па док је излазио, био цар над царевима у српској публицистици за децу. Неке нисам сачувао, а други се налазе, са књигама, сликама, фотографијама и другом документацијом, у мом легату у Теслићу, граду у коме сам завршио више разреде основне школе и који је веома присутан у мом књижевном стваралаштву, нарочито оном које је намењено деци.
Обрадовало ме је поновно покретање „Змаја”
Много ме је обрадовало када је поново покренут овај часопис уз који су одрастале многе генерације младих и који је имао значајан утицај на њихово образовање и васпитање, нарочито у развијању љубави према књизи и књижевности.
Ако бих желео да пошаљем поруку његовим садашњим читаоцима и онима који би то могли да постану, била би врло кратка:
– Читајте „Змај“! Тако ће овај часопис ојачати вашу љубав према писаној речи. И запамтите: КЊИГА ЈЕ ВАШ ИСТИНСКИ ПРИЈАТЕЉ КОЈИ ВАС НИКАД НЕЋЕ ИЗНЕВЕРИТИ (а часописи и новине су нека врста предворја књига) – закључује наш саговорник.
