Поскакујем лак ко перце.
Овако и Божић бата.
Разиграно моје сердце
чују преци са Карпата.
Мој комшија, занатлија,
пуна кућа: жена, деца.
„Ти си“, каже, „наш батлија,
волимо те као свеца!“
Ја сам само вредно ђаче,
цвркутаво срећно врапче,
за песму и игру оран,
сналажљив и неуморан.
Нисам Перун, ни Сварожић,
нит виленим, нит врачарам,
али када дође Божић,
зову да им ватру џарам.
Ово ми је зима пета
како код њих крстим ноге.
Богата им буде жетва,
буде здравља, среће, слоге!
Ту не треба да се глуми,
све што кажем, срце збори.
У руци ми бадњак шуми,
у очима ватра гори.
Што у срцу човек има,
то је благо, а не паре.
Нек нас греје вековима
празник наше вере старе!
