Детињство је врста свечаности које можемо да постанемо свесни само кад прође… Мирослав Мика Антић
– После детињства, то је као сутрадан после празника – реченица је коју је написао Мирослав Мика Антић, деветнаестогодишњак, у Мокрину, где је и рођен. Преминуо је у Новом Саду, 1986. године, у 54. години.
Иако је тек био изашао из пубертета, његова реченица је пуна сете, празнине, указујући на то како је детињство, заправо, врста свечаности, које можемо да постанемо свесни само кад прође…
Вероватно је још у то време Антић почео да смишља своју најпознатију збирку песама, „Плави чуперак“, која ће бити објављена 14 година касније. Антић је „Чуперком“ унео нови живот у дечју поезију, бавећи се централним темама, као што су љубав, побуна и снови.
Овако је Мика о својим почецима говорио Ласлу Блашковићу, приређивачу „Плавог чуперка“: Шакота о тренутној атмосфери око клуба: Критика ће увек бити, треба издржати још 60 утакмица.
– Кад сам био дете, нисам ни мислио да ћу једнога дана постати писац. Много сам волео хармонику. Стално сам мислио да ће ми је купити.
Да се то остварило, ја бих био некакав хармоникаш. Можда бих свирао на телевизији, а можда и на свадбама и у кафанама. Међутим, ја сам стално стајао испред кафане, испод прозора, и слушао како свира хармоника. Никад ми нису купили хармонику. Једном сам на поклон добио усну хармонику, али то није – то!
Имао сам оловку и хартију, па сам писао и цртао. И ваљда сам тако, бележећи шта осећам, дошао до тога да пробам да то буде песма или прича – присећао се Мика. Овом приликом преносимо и једну од његових песама из збирке „Плави чуперак“…
Загонетка – Мика Антић
Погоди како се расте.
Погоди како се лако
стигне до крова,
до ласте,
облака пуног кише,
до неке звезде далеке
и више
и још више
у чудне висине плаве.
Погоди да ли кроз крагну,
кроз ногавице,
рукаве,
док нека снага у теби
и нека лепота у теби
право до сунца води?
Зажмури па погоди.
А можда није ни важно
да се унапред сетиш.
Можда се најлепше расте
кад ништа не приметиш.
Можда се најлепше бива
већи,
још већи,
највећи,
– ћутећи
сасвим ћутећи,
кроз неки тихи немир
што се у теби створи,
па гори,
бескрајно гори
и никако да изгори.
И нико не зна шта је.
А он траје и траје.
